• Преносимо текст познатог требињског новинара и публицисте Ратомира Мијановића под насловом „Требиње или мочвара“. Аутор се осврће на изазове с којима се град суочава, посебно на положај младих и питање њихове будућности у завичају. Кроз личне примјере и друштвене увиде, Мијановић поставља важно питање: хоће ли Требиње бити град у коме се остаје, или средина из које млади одлазе?

Фотографија преузета са званичне странице Туристичке организације Требиња – https://gotrebinje.com

Требиње може и мора бити град у који ће људи долазити.
Град из којег се неће одлазити.

Али да бисмо то постигли, морамо имати храбрости да се погледамо у очи и признамо – сами смо га претворили у мочвару.

Наша талентована дјеца су свјетски калибар. Погледајте Хеленину причу – ништа ту није случајно. Од малена је била посебна, а данас је стручњак који може стати раме уз раме с најбољима. И није она усамљена. Имамо Вука Јанковића и још стотину Хелена и Вукова, инжењере, софтверске геније, љекаре, научнике са дипломама најпрестижнијих универзитета и препорукама свјетских ауторитета. Наша младост осваја свијет – али губи Требиње.

Ево и примјера однедавно: на једној општинској расправи о архитектури јавила се дјевојка – лијепа, сјајна, генијална. Питам се ко је. Кажу: кћерка једне моје сестре у Христу. Мајка јој је жена која се годинама мучила да сама дјецу изведе на пут. И успјела је. Слава Богу и хвала.

Зашто онда та дјеца нису овдје?
Зато што струку нико не пита.
Зато што диплома вриједи мање од чланске карте.
Зато што на радно мјесто прво мораш стати под нечији барјак, заклети се у вођу, климнути главом.
Зато што се овдје цијени послушност, а не знање. Шутња, а не идеја. Кључ у џепу тетка или кума, а не труд и поштење.

И док тако буде, Требиње ће тонути.
Биће град празних кућа и пуних кафића.
Град партијских пијаца и ситних интереса.
Град прошлих и пропуштених шанси.

Вријеме је да закопамо све страначке барјаке – дубоко, толико дубоко да никад више не загаде ни улицу ни душу. Вријеме је да се пита струка, знање, поштење. Да дамо шансу онима који могу да поведу напријед, умјесто да нас воде медиокритети које је на трон подигла једино партијска књижица.

Није важно ко ће младе и талентоване на разговор позвати – Епархија, град, људи. Важно је да чујемо нашу дјецу. Да им дамо разлог да вјерују да овај град може бити њихов дом. Јер док их други цијене – ми их тјерамо.

Неће бити изгубљено док се боримо. Али оног дана када се помиримо са мочваром – тада је крај.
Тада то више није Требиње, него пуста љуштура.

И нека се зна: још нисмо изгубили.
Али изгубићемо оног тренутка када опет подигнемо барјак – умјесто да подигнемо главу.

Ратомир Мијановић