Далибор Жерајић настављао је причати шта се тога јута 11. новембра деслио на положајима у Каменој који су први нападнути од стране убачених група, непосредно након што се он вратио са страже и легао да одмори… Пуф… Експлозија! Будим се, нисам сигуран колико је било сати, … Устадох у сједећи положај. Улази Дадо, пали свјетло, контејнер је пун дима, не види се прст пред оком. Само чујеш њега отуда кашље и говори: ‘Устај, напад!‘ Узео сам пушку, рап… Видио сам касније зоља је погодила у кров просторије придодате контејнеру, коју смо ми љети користили, била је то нека сува градња, човјек почео чатрњу градити, шта ли је. Такође, један лим испред, на улазу, био је већ сав изрешетан. Одлучили смо да се вратимо позади, разбијемо импровизовани прозор на контејнеру од шофершајбне и изађемо на другу страну објекта. Да је само један њихов стријелац био позади, одоздо од Жуберина и од харема и покривао прозор, све нас је могао побити. Међутим, никог није било. Изашао сам иза, помогао и осталој четворици, и нас пет смо се распоредили око објекта на различите стране. Тада само видјели да су они у кућама и да су вјероватно узели транспортер. Тројица наших су остала унутра у контејнеру, а Бањак је успио јавити Команди да смо нападнути“…

Командант 4. моторизованог батаљона Драгомир Бакоч који је претходних дана ојачао одбрану положаја наводи: „Обавјештајне информације су указивале да би А БиХ могла извести напад у првој декади новембра, чак на исти дан као и 1992. године, тако да сам одлучио и са Kомандом батаљона предузео радње на одрeђеном прегруписавању људства и технике у батаљону. Раздвојио сам минобацачку батерију на два ватрена положаја, извучен је са положаја топ т-12 који није имао сталну посаду, а могао је бити пријетња по наше људе у случају заузимања истог од стране непријатеља. Извршено је прегруписавање и маскирање тенкова и транспортера на Каменој, као и прегруписавање још неких оруђа и оружја у батаљону“.

Команда батаљона је ту ноћ тако организована да је замјеник команданта батаљона био будан до 3.00 часа и пратио ситуацију, а након тога је исту активност преузео командант Бакоч. Била је тамна јесења ноћ и ништа се није могло примијетити… Како је вријеме пролазило змишљало се можда да ни ово јутро неће бити удара…

Бакоч свједочи: „Сједили смо у просторији Команде (барака од бетонских блокова и дрвета) када су се зачули пуцњи и детонација из правца Камене, али и са положаја 2. хаубичке батерије. Убрзо је почела пуцњава и на Велиној гомили, пробудило се људство које је одмарало, заузели су се положаји и пратила се ситуација“.

Напади на стражара који их је примијетио и на транспортер у Каменој, као и реаговање српских бораца са Каменског брда, били су први ватрени контакт тога јутра који је покренуо и остале на читавој линији битке нешто раније него што је планирано од стране нападача. Након овога у рејону 4. батаљона нападнути су: положај минобацачке батерије посједнут неколико дана раније, Команда, санитет, веза и други минобацачки положај у вртачи, у Гуманцима, као и значајан напад на Кобиљачу гдје је била 2. мтч. Иако је већ наредио јединицама преко везе кружну одбрану Бакоч каже: „Одлуке су се морале доносити брзо. Секунд је био као сат, а минут кaо дан, али није дошло до страха и панике код бораца. Нисам сумњао у борце, али сам као командант одмах видио проблем дотура на положај, као и евакуације рањених и погинулих бораца јер су били блокирани и пресјечени сви путеви који су водили од рејона одбране батаљона према позадинском воду и према Невесињу“.

Пошто је нападнут положај минобацача МБ82 југоисточно од Кобиљаче, на путу који води према Чоморима, диверзанти су запалили већи број минобацачких мина, људство се почелоизвлачити према другом минобацачком положају, око 100 метара источно.

„То смо посматрали остале старјешине Команде батаљона и ја. Наредио сам замјенику да преузме активности на одбрани командног мјеста, а ја сам отрчао до положаја минобацачке батерије да помогнем одговорном старјешини у батерији да организује одбрану и да отпочне са дејствима из минобацача. Још увијек се група бораца трчећи извлачила према положају минобацачке батерије када сам дошао на положај и узвикнуо: ‘Јуриш, браћо четници, удрите, не бојте се ничега!’ То је охрабрило борце и прихватили су борбу. Сви борци који су се извлачили са положаја МБ82 су се извукли живи и здрави, али су два минобацача и незапаљене минобацачке мине остали под контролом непријатељских војника“.

С обзиром на то да је тада већ био откривен већи број положаја убачених група у рејону Кобиљаче и Гуманаца отпочела су дејства из различитих оружја батаљона по њима. Надлежни старјешина је организовао минобацачку ватру ван свих стандарда за гађање на удаљености од 60-70 метара која је непријатељу почела наносити губитке. Бакоч наводи да се ово не би могло десити да батерија није била добро обучена и искусна, а борци, као и остали, одлучни за борбу и одбрану. Такође, док је боравио у батерији командант батаљона је издао задатак једном борцу и отишао са њим до узвишења Главица да одатле наводи ватру на убачене групе те да по њима дјелује из личног наоружања. То је умногоме допринијело успјеху минобацачке ватре. То потврђују и изјаве муслиманских војника у Хоџићевој књизи који спомињу овог војника да „ће им нанијети велико зло“.

На Велиној гомили такође је кренуло жестоко: Ујутро кад је запуцало на Каменском брду било је 15-ак минута до 6 сати. Сви су били обувени и спремни. Жестока ватра је отворена по улазу рова на Велиној гомили. Кад су запрашиле гранате од ручних бацача, меци по рову, камење дробило и одбијало, рикошетирало се… Пуцало је из свега и свачега. Тада је Божидар – Бошко Зубац, некадашњи радник на бензинској пумпи у Залику, у Мостару, покушао да изађе из рова и тешко је рањен. Зупцу, који је рањен од дејства ручног бацача, прва помоћ је указана на лицу мјеста. Имао је експлозивне повреде у предјелу десне сљепоочнице, оштећење вида на десном оку и експлозивну повреду лијеве шаке.Испред рова је изрешетан празан камион. Да би створили панику међу српским борцима и овдје су нападачи узвикивали „Алаху Егбер“. „Помози Боже“ дочекивало их је са друге стране, па и из рова на Велиној гомили уз обострану жестоку ватру. Прибраност приликом изненадног напада српским борцима значила је спасавање живота. Ратничка срећа и одлучност полако, али сигурно су прелазили на страну српских бранилаца, а како је дан одмицао нападач је имао све више губитака и настојао је да се извлачи.

Командант бригаде, потпуковник Зоран Пурковић, на свом командном мјесту на Пријеким грмима учествовао је заједно са својим војницима у борбама на овим локалитетима. „Чим је запуцало на Каменој зграбио је пушкомитраљез и отрчао борцима из војне полиције и Команде стана који су заузели борбене положаје око објеката поред пута“.„Тада сам излетио са свог командног мјеста и рекао начелнику Штаба да успостави контакт са позадинским командним мјестом у Невесињу и да јави да сви борци долазе у борбеном строју на своје положаје. Значи, не превозом јер схватајући распоред тих средстава знали смо гдје се налазе групе и за шта су намијењене. Наређено је да се борци шаљу у стрељачком борбеном строју. Неки то, нажалост, нису послушали. Био је сумрак, зора, није још свануло скроз. Није се видјело јасно, нема се преглед од шуме, од дрвећа, од камења, гдје се ко налази. Ко је ваш војник,ко није? А они су пришли. Практично смо били, можда не измијешани али, ту негдје на 10-15 метара. Онда не знате је ли то ваш војник. Ја се сјећам када сам заузео положај за дејство са једним везистом питао сам га ко је оно, није знао да ми одговори. Морао сам да сачекам 10-ак минута да видим ко је непријатељ, а ко је наш војник. И сјећам се, нажалост, нисам тада знао ко је, једног нашег погинулог борца који је био погођен метком и лежао је у заклону наслоњен на камење. Пеко смо га звали. Петар Пејановић… Био је он прва жртва на командном мјесту бригаде. Тада се већ, када се свануло, могло видјети и непријатеља како претрчава… Одмах у почетку дејстава смо им нанијели губитке који су их натјерали да се касније извлаче. До подне смо им нанијели губитке тако да они више нису имали снага за успјех “.

На командном мјесту бригаде ујутро је била и интервентна група из састава цивилне полиције која је претходно вршила претрес терена. Док су се спремали да се опет упуте у Подвележје почео је напад на Врањевићима, затим се видјело да је нападнута и Рабина. Младен Глоговац је приачо„Ја сам био испред команде кад је оно грунуло из правца Невесиња, када су загаламили: ‘Алаху Екбер!’ Били смо изненађени полукружним нападом од стране Невесиња. Знамо да је горе рампа и војна полиција, али не знамо шта се дешава. Ја сам се прво заклониоза степенице неке, а онда сам претрчао са лијеве стране пута и окренули смо се према Невесињу. Једна група се окренула доље према Мостару. Нас је у групи било 10 и нама се прикључио Жељко Паровић из Лаловићевог батаљона који се задесио у команди. Свакако добар борац да се нема шта приговорити, свака част. Прикључио се ту ускоро и командант Пурковић. Кад видите ту нашег командира Зиројевића, па онда Пурковића улива вам то са-мопоуздање. Били су људи ту испод грудобрана, бранили се читаво вријеме… Било се прибрано доста, иако, поготово у почетку, није било свеједно. Иако је борба, иако нападају, вјерујте појединачном се паљбом одговарало… Видио сам касније кад су пристизала наша санитетска кола са рањеницима под борбом… Код Муслимана смо касније чули галаму како се дозивају, чак и свађају у једна доба међу собом: ‘убиј се, извлачите ме, нећу…’ Осјетилисмо да су у расулу и да се повлаче према Рабини. Нису се жртвовали људи да се иде за њима. Остало је ту њих 4-5 мртвих. Касније се причало да их је 70 нападало на касарну, како су они звали нашу Команду на Пријеким грмима.

На Равницама је такође почео напад… Након што је ноћ провео у међупростору Гајо Црногорац је обилазио свооје људе на положајима: „Били смо мокри као чепови. Ујутро, још није билони свануло како треба, кренуо сам поново у обилазак својих 13 бункера. Престала је киша, можда мало ромињала, обишао сам десно крило и враћам се назад, а у Команди чете остала су ми четворица људи и двојица тенкиста. Тада је пукло. Чуло се и на Гњилом брду у исто вријеме. Долазили су ми иза леђа Команде чете и ту је био један тенк који су пошли да узму. Имали су посаду спремну. Пуцали су на магацин и један наш бункер је био ту. Одмах сам кренуо горе лијево од њих, повео сам још пет људи и нас двојица. Седам нас је укупно било. Долазили смо им с бока. Долазили смо им с бока. У међувремену, Сретен Појужина је ушао у тенк, окренуо ДШК и појединачно пуцао на њих. И полако сад већ креће игра нерава, само без панике. У том моменту, по пуцњави, рачунао сам да их је било 15-ак. Сад ћемо их разбити. Углавном, у моменту један зове… Видјели су колико је мојих код команде и код тенка, пребројали су их већ. ‘Рамизе, само их је 6!’ Тад је осуло по њима из свега. Пуца и пјешадија са предње стране по њима. Одмах сам ступио у везу са мојим минобацачима 82 мм. Близу смо… То је или по нама или по њима, а нису имали елементе. Углавном, мислим, прекрсти се, па шта Бог дадне. Прва је прозвиждала преко нас. Добро је. Међутим, пала је у једну отворену чатрњу и није експлодирала. Зовнем и кажем: ‘Добра, спремај другу!’. Е, тада је већ почело да пада… Једна, друга… Међу њима је настала паника. У међувремену, вратио сам једног борца да са прве линије доведе још шест бораца и тада нас је било 13 са те стране. И онда пјшадијски, тромблонима, зољама… Почели су и ови моји сприједа по њима. Пуца се добро. Они имају чистину 50 метара до мог рова. Нек пуцају, треба скупити храброст па кренути. Чујем одговарајуи моји одоздо… Добро је, живи су. Ми са стране зовемо нападаче, уносимо им панику, довикујемо: ‘Хајте овамо да вам дамо крви!’ Међутим, ја мислим да их је тих десетак граната са минобацача највише пореметило. То је било непосредно гађање са 300 метара. Чујем, галаме они између себе: ‘Бјежи, ту ће сљедећа!’ Већ је тада готово. Међу њима настаје хаос, повлаче се полако назад према Бањдолу и ка Вележи. Трајало је ово препуцавања једно сатак и по до два. Игра нерава је то… Знао сам да немају шансе. Само смирено…“.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.