Чајничко јеванђеље (Фото Комисија за очување споменика БиХ)

Ми, истраживачи, историчари, професори и јавни радници из Републике Српске и Републике Србије, свједоци смо све чешћег и очигледнијег рада на кривотворењу историјских чињеница о средњовјековној прошлости Срба на територији данашње Републике Српске и Босне и Херцеговине. Иако историјски извори спомињу Србе као народ који насељава ова подручја још од прве половине 7. вијека, док о српском вјековном континуитету говоре бројни историјски споменици, као што су Повеља Кулина бана, повеље других средњовјековних владара Босне, Мирослављево јеванђеље и други, уз разноврсне археолошке локалитете, покушај својеврсног историјско-идентитетског инжењеринга започет системским организованим кривотворењем историјских чињеница од стране аустроугарске државе током њене окупације ових области, јавља се и данас у различитим, још перфиднијим, формама.

Један од очигледних примјера промовисања тзв. „босанске нације“ и производње непостојећих историјских континуитета који сежу дубоко у прошлост, јесте недавни случај у вези са Чајничким четворојеванђељем, које су поједини кругови из Федерације БиХ прогласили списом „босанске провенијенције“, чиме се негира његов православни и српски карактер. Такође, да иронија буде већа, под кринком бриге за културно-историјско насљеђе Српска православна црква оптужена је за његово угрожавање, јер је ушла у процес његове рестаурације и конзервације тамо гдје постоје најоптималнији услови за то – у Београду. Кроз читав 20. вијек било је покушаја извртања чињеница о надгробним споменицима наших предака, популарно названих „стећцима”, попут оних српске властеоске породице Храбрена (Милорадовића) на некрополи Радимља у Стоцу (поред којих је на истом комплексу подигнут споменик блајбуршким жртвама!). Њима се настојао приписати тзв. „богумилски“ карактер, на шта се супротно историјским изворима и доказима надовезују наративи о „босанчици“ и сл. Током Одбрамбено-отаџбинског рата један од старих симбола хришћанске традиције крин или љиљан, обиљежје српске династије Котроманића, коришћен је за ознаке и заставу муслиманских снага у БиХ, у чијим редовима су се борили исламски фанатици из иностранства – муџахедини. У исто вријеме Републици Српској се настоји забранити обиљежавање 9. јануара и крсне славе Светог Стефана, чије прослављање има дубоке средњовјековне традиције на овим просторима. Да апсурд буде већи, поједини представници власти и интелектуалне елите у Федерацији БиХ славе турске освајаче Босне, који су донијели ислам у ове области, као доминантну црту савременог бошњачког идентитета, и истовремено подижу споменике Твртку Котроманићу, који се називао краљем Срба, уз образложење да се ради о најзначајнијем средњовјековном „босанском” владару. Све то дешава се док у Републици Српској не постоји ниједан споменик владарима српске династије Котроманића, као ни неком од чланова великашких родова, попут Косача, Санковића, Павловића и других.

За то вријеме јавност на српском националном простору суочава се са деградацијом историјске науке сталним дјеловањем лаика новоромантичара, који промовишу банализацију и профанисање историјских процеса и традиција сводећи их на ријалити ниво. Такође, у локалним заједницама појављује се низ различитих носилаца пројеката издашно финансираних углавном из Сарајева или појединих међународних организација, који у смишљеном раду са младима и активистима настављају промоцију фалсификаторских наратива о средњем вијеку, иза чега се крију циљеви о „грађанској БиХ“, без ентитета и конститутивних народа, сводећи то вербално на ,,појам заједничке прошлости која нас повезује“, мултиперспективност, критичко сагледавање и суочавање са прошлошћу и слично. Оно што је забрињавајуће јесте то да су историчари, приликом указивања на наведене појаве, у претходном периоду, наишли на изненађујуће опструкције у медијима, као и у локалним центрима културе и сличним институцијама, које се могу повезати са страним утицајем и финансијским средствима.

Мора се навести да је у овим случајевима заказала и одговорност наше академске и стручне заједнице, интелектуалаца и националних радника.

Стога ми доље потписани апелујемо:

1. На институције и органе Републике Српске и Србије да се српски средњи вијек, који недвосмислено обухвата и средњовјековну Босну, као и истраживачки пројекти у вези са њим, озбиљно уврсте у финансирање, подстицање и промовисање, али и да се поведе озбиљна идентитетска и политика памћења у вези са наведеним.
2. На представнике Републике Српске у заједничким институцијама, органима и специјализованим комисијама на нивоу БиХ да веома пажљиво процјењују појединачне иницијативе везане за средњовјековно насљеђе и да на сваку злоупотребу благовремено и адекватно реагују, те да о покушајима манипулација обавијесте стручну и ширу јавност.
3. На чланове академске и стручне заједнице и националне раднике да се крене са значајнијим дјеловањем на овим пољима, и да се у јавном простору реаговањем и другим облицима активности онемогућавају покушаји фалсификовања и „производње“ различитих манипулација у вези са средњовјековном прошлошћу. Напосљетку, да се по овом питању заузме проактиван, а не искључиво реакциони став, тј. да се не реагује само када манипулације постану очигледне у јавности.
4. На ширу друштвену заједницу да се разумије и промовише значај нашег свеукупног културно-историјског насљеђа у различитим крајевима српског националног бића.
5. На органе локалне самоуправе да се на том нивоу у сарадњи са стручним институцијама и академском зајдницом, као и Српском православном црквом, поведе рачуна о могућностима именовања улица, тргова и подизања споменика нашим средњовјековним владарима из династије Котроманића и других српских династија и локалних властеоских породица. Такође, апелујемо да се веома пажљиво и у сарадњи са струком критички провјере разноврсни локални пројекти носилаца попут Фондације Мак Диздар из Стоца, пројекта У камену уклесано, УГ Русаг из Приједора, Босански културни центар и др. Ти пројекти углавном су финансирани од стране иностраних организација. Мишљења смо да зарад ситне тренутне финансијске или медијске користи не треба учествовати у промоцији и подршци ових и сличних групација са скривеним политичким, те фалсификаторским и намјерама идентитетског инжењеринга.

СПИСАК ДОСАДАШЊИХ ПОТПИСНИКА

1. Проф. др Боривоје Милошевић, шеф Студијског програма Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
2. Ма Дејан Дошлић, секретар Студијског програма Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
3. Др Радован Субић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
4. Проф. др Бошко Бранковић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
5. Проф. др Жељка Шајин, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
6. Доц. др Ивана Панџић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
7. Ма Сандра Лукић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
8. Др Никола Ожеговић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
9. Проф. др Драгиша Д. Васић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
10. Проф. др Борис Бабић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
11. Проф. др Горан Латиновић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
12. Проф. др Славојка Бештић Бронза, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
13. Ма Мила Поповић, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
14. Проф. др Боро Бронза, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
15. Др Стојанка Лужија, Студијски програм Историја, Филозофски факултет у Бањој Луци
16. Неђо Малешевић, професор историје, Филозофски факултет у Бањој Луци
17. Проф. др Драга Мастиловић, декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву
18. Проф. др Милош Ковић, Филозофски факултет Универзитета у Београду
19. Проф. др Дарко Ђого, Православни богословски факултет у Фочи
20. Проф. др Дејан Антић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу
21. Проф. др Славиша Недељковић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу
22. Проф. др Ђорђе Ђекић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу
23. Доц. др Маја Лаковић, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву
24. Доц. др Славиша Вулић, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву
25. Мр Бојан Крунић, Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву
26. Др Јован Алексић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици
27. Проф. др Радмило Пекић, Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици
28. Др Немања Девић, научни сарадник, Институт за савремену историју, Београд
29. Др Милан Гулић, виши научни сарадник, Институт за савремену историју, Београд
30. Др Иван Бецић, виши стручни саветник Института за српску културу у Лепосавићу
31. Др Мирјана Ђекић, конзерватор саветник, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад
32. Борис Радаковић, историчар, кустос, Меморијални музеј на Мраковици, ЈУ НП „Козара“, Приједор
33. Марина Љубичић Богуновић, историчар, виши кустос, Меморијални музеј на Мраковици, ЈУ НП „Козара“, Приједор
34. Ma Остоја Раилић, историчар, виши кустос за историју Републике Срспке, ЈУ Музеј Републике Српске, Бања Лука
35. Мр Јанко Врачар, музејски савјетник, ЈУ Музеј Републике Српске, Бања Лука
36. Предраг Лозо, виши стручни сарадник, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука
37. Славиша Стојковић, виши стручни сарадник, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука
38. Милена Михаљевић, виши стручни сарадник, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука
39. Никола Борковић, виши стручни сарадник, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука
40. Ма Марко Јанковић, професор историје, Бања Лука
41. Георгије Вулић, професор историје, Бања Лука
42. Данило Зец, професор историје, Бања Лука
43. Душан Гашић, професор историје, Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Владе Републике Српске