Јаков Миљановић (Фото: Моја Херцеговина)

Недалеко од Влада Шегрта на српском православном гробљу у Аранђелову сахрањени су посмртни остаци придворачког мученика Обрена Стијачића. Породица је његове посмртне остатке извадила из гробнице у Подгливљу и 1968. године, пренијела у породичну гробницу у Аранђелову. Усташа муслиманске вјероисповјести Мустафа Капетановић-Барон спровео је из Ластве Придворачке мученике Обрена Стијачића, Јакова Миљановића и Михајла Андријашевића.

Владо Шегрт је 1946. године одузео је породичну кућу и ресторан Јакова Миљановића. Ова имовина припала је Земљорадничкој задрузи у Ластви. Супруга и три кћерке Придворачког мученика Јакова Миљановића избачене су на улицу. Оне су отишле у Београд. Жива је само кћер Зорка удата Рабреновић која је 1932.годиште.

Детаље о трагичној судбини требињског гостионичара Јакова Миљановића можете прочитати овдје.

И док су се Миљановићеви потомци мучили Владо Шегрт је у његовом ресторану имао свој сепаре у коме је уживао у првокласној јагњетини и друштву Мустафе Капетановића-Барона, кога је због истакнутих заслуга у борби против класних и идеолошких непријатеља унаприједио у личног возача.

Јавност је добро упозната са чињеницом да се Владо Шегрт терети за бројне злочине над српским народом Херцеговине.

„Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више.“ (дио изјаве Влада Шегрта на тзв. Требињском савјетовању)

Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона Лука Вукаловић, командант злогласног Првог херцеговачко – црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је на Баљцима (Билећа) 28.01.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза. Судећи по ријечима Трипа Шаренца, члана Окружног комитета КПЈ за сјеверну Херцеговину, борба против четника, „била је првенствени и искључиви задатак“ Првог ударног батаљона. Ова јединица починила је бројне злочине над српским народом Херцеговине, а посебно на простору Гацка и Невесиња.

О овим злочинима писао је Саво Скоко.
„Када су осуђенике поставили уза зид, Вуле Окиљевић је почео да се крсти. То је видио Владо Шегрт, па је цептећи од бијеса викнуо: Удри тога што се крсти, кучка му Бога јебем!“ Послије овог стријељања око мртвих људи ухватило се коло, у које су морали да уђу и блиски сродници жртава. (М. Окиљевић о стријељању Срба у селу Јасеник, 03.04.1942.)

Саво Скоко наводи да је више убистава српских цивила Владо Шегрт вршио лично, из близине, као нпр. када је убио Обрена Глоговца у невесињском крају. Владо Шегрт је починио злочин и у миру, 1945. године, када је наредио да се 13 Срба одведе из затвора у Требињу и убије. Они су бачени у јаму Чекалица код Вучијег Дола.

Скоко наводи да је у том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба било 38. жена и дјевојака.

Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина Невесиње. Јединица под његовом командом починила је и ова убиства. Да није ријеч о претјеривању ни произвољном односу према жртвама репресије и терора партизанских „казнених експедиција“ у Херцеговини 1942. године, навешћемо имена споменутих жена и дјевојака:

• У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.

• У Требињском срезу: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.

• У Невесињском срезу: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна.

• Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)

• У Столачком срезу: Беловић Софија,

• У Гатачком срезу: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.

• У Коњичком срезу: Лакатош Сузана.

• Списак убијених није потпун.

Почетком марта 1942. године убијена је Вида Тепурић из села Батковићи (Невесиње) мајка шесторице синова: Сава, Новице, Душана, Анђелка, Милана и Гојка и три кћери: Љубице, Драгице и Милице. Владо Шегрт је лично убио у Засеоку села Грабовица – Жуновина почетком марта 1942. године и старца Јова Тепурића, супруга Виде Тепурић.

Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малољетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка.

„Ударници“ су тада стријељали и сљедеће дјевојке: Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.

Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.

Из књиге „Херцеговина у НОБ април 1941 – јуни 1942“ – страница 265.

Из књиге „Херцеговина у НОБ април 1941 – јуни 1942“ – страница 183.

Шегртову наредбу о убијању невесињских дјевојака спровео је бивши домобрански сатник  Хрвоје Тичиновић, који је на функцију начелника штаба 10. ударне Херцеговачке бригаде именован новембра 1944. године и на њој је остао до краја.

Тако је мисија ,,бољшевизације Херцеговине“, коју су почеле јединице натопљене духом и налозима Саве Ковачевића, од превентивних ликвидација и обрачуна са ,,класним непријатељем“ дошла у фазу обрачуна са голоруким женама и дјецом, при чему ниједан од поменутих злочина није извршен без знања, налога, одобрења или подршке Влада Шегрта, будућег народног хероја који се прославио проливањем невине ,,крви на камену“.