• Када би се позивали на Хипократову изреку Acta, non verba! (Дјела, не ријечи) онда би Срђана Секулића могли представити као једног од најактивнијих српских дјелатника у Хрватској. Широј јавности је познат као дугогодишњи новинар медија ЗВО-а (који у свом саставу има лист Извор, портал Srbi.hr и ТВ продукције ЗВО-а). Његови ауторски текстови могу се пронаћи и на другим порталима, а опробао се и као уредник и водитељ емисија на радио станицама Борово и Банска коса из Белог Манастира.

Срђан Секулић у Матици српској

Активан је и у друштвено-политичком животу Срба на подручју источне Славоније, Барање и западног Срема најприје као предсједник Удружења Ћирилица, а потом и Вијећа српске националне мањине Општине Трпиња. Покретач је активности у вуковарском Српском културном центру гдје је шест година обављао дужност директора. Предсједник је Фудбалског клуба Слога из Пачетина. Публиковао је и значајан број текстова везаних за историју српског народа на подручју Вуковара и околине. Коаутор је четири књиге и покретач часописа Добра вода.

У разговору за Српско коло Секулић без длаке на језику говори о српском политичком тумарању у Хрватској, као и о новим трендовима у његовој медијској кући и стању у ЗВО.

– Извор некада и Извор данас готово да није иста новина. Уређивачка политика је промијењена, остали смо без два квалитетна новинара, Николе Милојевића и Душана Велимировића, дугогодишњи уредник Славко Бубало се повукао из уређивачке политике, а теме које се обрађују више су везане за дешавања и промоцију српских политичара. Евидентно је да читаоцима недостају коментари Славка Бубала, анализе Николе Милојевића, репортаже Душана Велимировића или нпр. моји фељтони. Оно што је остало непромијењено је да овај лист и даље излази на српском језику, мада има све већи број кроатизама, и на ћирилици, а каква ће бити његова будућност тек ћемо видјети.

• Како опстају српски медији у Хрватској и да ли уопште међусобно сарађују?

– Разлика је између медија на подручју источне Славоније, Барање и западног Срема и оних који имају сједиште у Загребу. Док се ови први баве углавном животом Срба на овом подручју, њиховим активностима и проблемима, медији у Загребу или бар један њихов дио, више се бави општим стварима, ситуацијом и стањем у хрватском друштву и то искључиво кроз једну призму која није национално, него идеолошки обојена. Такође, у источном дијелу имамо три радио станице и то у Вуковару, Борову и Белом Манастиру, које су доста слушане, не само међу српском популацијом него и шире, али које имају своје проблеме прије свега финансијске природе.

• Прошло је 29 година од потписивања Ердутског споразума. У којој мјери је он спроведен у пракси? 

– Из данашње перспективе могло би се рећи да од овог споразума данас није остало готово ништа, нити се о његовом значају уопште говори у хрватском друштву. Са једне стране имамо хрватске политичаре, оне са десног спектра, који жале што је уопште дошло до било каквог споразума и касније мирне реинтеграције, односно што није дошло до неког новог Бљеска или Олује и на подручју источне Славоније, Барање и западног Срема. Са друге стране имамо српску политику у Хрватској, која се уопште није изборила за права загарантована овим споразумом. Могао бих рећи да је од њега остало само Заједничко вијеће општина, које је опет лошом политиком српских представника сведено на маргиналну организацију која још увијек има статус обичног удружења грађана. Данас се чак нпр. предсједник ЗВО-а уопште не састаје са предсједником Хрватске, што има право да затражи два пута годишње. То у ранијем периоду није био случај и то је само један од примјера маргинализације ове организације. При томе не треба ту само да се криви тренутни предсједник Хрватске него прије свега српско политичко руководство које очигледно нема интерес за тако нешто.

• Како би описали политичку организованост Срба у Хрватској?

– Данас Срби у Хрватској имају свега двије активне политичке странке. Прва је Самостална демократска српска странка коју воде Милорад Пуповац и Војислав Станимировић, а друга је Демократски савез Срба на челу са Срђаном Милаковићем. Раније су постојале и неке друге странке које су се или угасиле или су у неком статусу мировања. Дакле, оличење српске политике у Хрватској је СДСС, а резултати његовог рада су такви да је мало шта од оних силних предизборних обећања остварено током свих ових година. При томе, то су веома значајне ставке кључне за опстанак српског народа у Хрватској као што су станарска права, неисплаћене пензије, ратни злочини и нестале особе српске националности, права боровских радника, право на српске школе итд. О већини ових проблема више се и не говори, а српски политички представници уљуљкани у сопствене привилегије и огроман прилив новца баве се тривијалним стварима као што је нпр. наплата паркинга у Борову Насељу или постављање неких потпорних зидова. Истина, ово јесу животне теме, али ми кроз сопствену политику нисмо дошли до остварења оних кључних националних питања.

• Због чега сте толико критични?

– Резултат лоше политике СДСС-а види се и у томе што доста Срба гласа или су чак активни у грађанским хрватским странкама како са лијевог тако и са десног политичког спектра. Срби су одавно активни у СДП-у, а све више их има и у ХДЗ-у, па чак и у Домовинском покрету Ивана Пенаве, вуковарског градоначелника. Напросто људи размишљају ако може са њима да сарађује СДСС што то не бих могао и ја. Не оправдавам такав став, али не могу да кажем да оно прво није истина јер је више него очигледно.

Поносан на 200 реализованих програма у СКЦ Вуковар

• Основали сте и до прошле године били сте на челу Српског културног центра у Вуковару. Како би оцијенили тај период и због чега и даље не руководите СКЦ Вуковар?

– Српски културни центар је основан 2009. године, а његов оснивач је Заједничко вијеће општина. Свакако се може рећи да сам покренуо његов рад с обзиром да је до 2014. године СКЦ имао тек неколико активности. Тада колега Славко Бубало и ја одлучујемо да покренемо активности, да бих у прољеће 2017. године био именован за, најприје вршиоца дужности директора, годину дана касније и директора – волонтера на пет година. У цјелокупном том периоду урадили смо низ пројеката, организовали преко 200 програма, покренули издаваштво, организовали научни скуп, успоставили сарадњу са бројним институцијама као што су Матица српска, Вукова задужбина, Културни центар Новог Сада и другима, те са бројним истакнутим појединцима како из сфере науке тако и из културе уопште. Трудили смо се такође да креирамо и сопствене ауторске програме ослањајући се на наше скромне капацитете. Међутим, све то ипак није било довољно руководству оснивача које је подређено политици СДСС-а и нисам поново биран на ову функцију која је тада била волонтерска, тек неколико посљедњих мјесеци са мањим хонораром, док данас особа на тој функцији прима значајан хонорар, већи и од просјечне плате у Хрватској.

Срђан Секулић и др Неле Карајлић на промоцији у Српском културном центру Вуковар

• Ипак свједочимо да су у посљедњих неколико мјесеци отворени нови или реновирани српски културни центри у Загребу, Глини, Осијеку. Који је основни задатак ових институција?

– О отварању нових центара можда је рано да се говори у овом моменту јер они још нису заживјели у правом смислу, али искрено, нисам баш неки оптимиста јер у многим тим срединама Срба има јако мало, поготово оних који су вољни да учествују у таквим садржајима. Бојим се да ће они у будућности постати само терет на плећима српске заједнице, али волио бих да се моја предвиђања не остваре. У сваком случају, имамо примјер гдје је кочен развој једног СКЦ-а јер му годинама није давана адекватна финансијска подршка упркос бројним програмима и активностима, као и примјер гдје се стварају нови центри гдје можда за њима нема неке веће потребе.

• Да ли је то разлог што сте недавно дали оставку на чланство у СДСС-у?

– То сам учинио прије свега из личних разлога јер се већ одавно не слажем са политиком те странке и у таквим околностима сматрам да је ово било једино логично рјешење. У вријеме мог уласка у СДСС, прије неких 16 година, то је била сасвим друга странка која је имала своју тежину, поготово на локалу, односно у оним срединама гдје су Срби у већини или их има у већем броју као што је то случај са Вуковаром и његовом околином. Међутим, ствари су кренуле у неком другом смјеру, за мене превише лијевом, помало анационалном и изразито недемократском гдје све одлуке доноси један или два човјека.

• На шта конкретно мислите?

– Навешћу само примјер одласка Бориса Милошевића на прославу Олује у Книн гдје нама као члановима и нашим бирачима нико само мјесец дана раније, у току предизборне кампање, тако нешто није ни најмањим знаком најављивао. Морам да кажем и да сам јавно био против тог чина, док сам неколико мјесеци касније, као члан Главног одбора странке, једини исказао своје незадовољство. Уз све то када додате сва она неостварена обећања који су од изузетне, како националне, тако и егзистенцијалне важности, моја одлука није могла бити другачија.

• Да ли Срби у Хрватској имају алтернативу?

– Алтернатива СДСС-у наравно да постоји, то су бројни млади људи као и људи са искуством који нису пристали на такву политику, а који су заинтересовани да се баве друштвеним дјеловањем, само што тренутно немају прилику јер многима у овој странци не треба никаква алтернатива, нити конкуренција. Да таквих примјера има најбоље свједочи Општина Трпиња, највећа општина у Хрватској по броју Срба, гдје је више од 10 година на власти независна опција, а таквих примјера има и у другим срединама.

• Какву улогу у очувању српског националног идентитета у Хрватској има СПЦ?

– Не треба посебно да се наглашава да је црква одувијек, па тако и данас била гарант опстанка нашег народа као и стуб националног идентитета. Тамо гдје данас немате организован политички, културни или просвјетни живот Срба, присутна је црква. У многим срединама наши храмови су једини трагови да су ту некада живјели Срби и ако ништа друго, онда барем о неким важним датумима, расути Срби широм свијета, окупљају се управо око њих.

• Tекстом о Синиши Михајловићу подстакли сте бројне медије из региона да направе низ прилога и заинтересују се за спортисте, посебно фудбалере са тог простора. Да ли ће будућност изњедрити неког новог Синишу?

– Фудбал је најмасовнији спорт у Вуковару и његовој околини гдје је и највећа концентрација мјеста са српском већином и гдје имамо неколико општина у којима су Срби у апсолутној већини. То су клубови са дугом традицијом и значајним успјесима на локалном нивоу. У једном од таквих клубова, који је данас нажалост угашен, поникао је и легендарни Синиша Михајловић. По његовој смрти написао сам једну топлу причу са људима који су га познавали још у његовим најранијим фудбалским данима и тај текст је изазвао бројне реакције, па је на основу тога снимљена и једна тематска емисија Магазина Око на РТС-у, а тренутно се ради и један документарни серијал. Иако данас има доста школа фудбала, дјеца су активна у том спорту, тешко је и незахвално са ове дистанце прогнозирати да ли ће неко достићи ту величину као што је био Синиша.

• Каква је сарадња са Републиком Србијом?

– Овдје могу да говорим кроз своја лична искуства и оно што сам доживио дјелујући прије свега кроз културу и спорт. Посљедњих година та сарадња је на знатно већем нивоу, матична држава је у низу програма и пројеката помогла рад овдашњих организација. Такође, та помоћ, али и сарадња преносила се и на значајне институције које су исказале свој интерес и жељу да дођу овдје и помогну рад српских организација. Морам да напоменем да у Вуковару постоји и Генерални конзулат Републике Србије који поред својих конзуларних послова има и неке друге значајне карактеристике. Ту бих навео да је Конзулат прије неколико година док је овдје Генерални конзул био господин Александар Накић, помогао низ програма прије свега у култури и спорту, и у материјалном и у логистичком смислу јер готово да није прошао ниједан мјесец у години да овдје није била проведена нека активност. Надам се да ће се таква пракса наставити и у будућности.

Трифко Ћоровић
ИЗВОР: Српско коло, број 106.