- Те 1944. године, Тринаеста СС Ханџар дивизија (састављена од босанских муслимана) учинила је у сремском селу Босут зверства од којих се ледила крв у жилама.
Пише: Милан Миливојевић
У послератним предањима и сећањима преживелих остало је запамћено да су ти војници, који су на својим главама носили фесове са плавим кићанкама и које је Хитлер сматрао својом СС елитом, а Хрвати их својатали називајући их цвећем, за које је Хајнрих Химлер желео да понесу војничку традицију старих аустријских пукова из Босне, редом претресали сеоске куће, убијали све што им је дошло надохват руку, мушкарце живе палили у бурадима, ухваћене жене мрцварили и силовали, потом им одсецали дојке и солили ране, трудницама секли стомаке и вадили нерођене бебе, бацали их у вис и набијали на бајонете, да би, након тога, ту исту, несрећну децу, остављали, после мрцварења, да умру крај лешева својих мајки.
По околним салашима тела убијених распадала су се данима, па су их изгладнеле свиње и пси почели развлачити по њивама. Они који су успели побећи, дуго би бесциљно лутали шумом, гладни, жедни, преплашени, стално изложени потерама без постеље и хране, док не би свиснули од муке или помрачили умом. Ухваћени и изнемогли завршавали би под муслиманским камама, свирепо заклани.
Поред свега, “фесароши” су минирали сеоску цркву и уништили је до темеља, односећи звона и палећи иконостас. Остатке заробљеног становништва по Босуту и околним селима, које нису на лицу места убили, дотерали су на савску обалу гонећи их као стоку и ту стрељали. Уз псовке, њихове су лешеве бацали у реку, подсмешљиво им желећи срећан пут, док путују ка мајци Србији.
У сачуваној документацији из тог времена, објављеној после рата, наводи се да је 13. СС Ханџар дивизија по својој свирепости и начину извршења својих дела далеко превазилазила све оно што су чинили њихови учитељи и ментори – немачки нацисти. О свему томе је пред судом 1945. године сведочио Матиас Фрања, један од команданата те дивизије. У свом исказу, говорећи о одласку из Босута, наводи:
„Током марша, моји су војници клали све на које су наилазили, а да нису носили фес. Било је случајева да је официр који је био на челу колоне видео како људи раде на њиви. Kад се доцније окренуо, могао је видети да ти људи који су малочас радили на њиви више нису били живи. Босанци, припадници Ханџар дивизије, чим би их приметили, једноставно би излазили из колоне и клали их.“
Басил Давидсон, мајор британске војске, који је боравио међу партизанима као члан војне мисије, у својим мемоарима наводи да је у селима на простору посавских шума, тада убијено преко седам стотина цивила, жена, деце и стараца. Давидсон у својој књизи пише да су, пар дана након одласка фесароша, Немци ово подручје надлетали авионима и бацали летке на којима је писало „како су босански муслимански добровољци, долазећи у ова села, наилазили на језиве призоре закланих људи.“
„Само неколико Жидова отишли су са партизанима.“- пише у том летку: „Ужас овог клања је неописив. Напокон се открио прави карактер комунистичког рата за слободу. Доље са комунизмом. Слобода народу!… Никад не заборавите да ће се патње и биједе, болести и смрти невиних жртава наставити све док прљава комунистичка змија не буде протјерана из наше земље.“
Kоментаришући садржај летка и тврдњу нацистичке пропаганде да су бољшевички бандити побили народ у Босуту и околним селима (Рачи, Јамени и Грку), Давидсон је, карактеристичним стилом енглеског џентлмена, навео да „немачки цинизам и лицемерје овим нису могли достићи веће дубине.“
Најзад, после свега, немогуће је не приметити како је за војницима Ханџар дивизије, по њиховом одласку из ових села, сем недокланог народа, преплашеног, промрзлог и гладног, по далеким пустарама усред посавских шума, остао још дуго да се лелуја и дими ивер који као да је лично сотона просејао. Kуће осташе пусте и попаљене, стока одведена, храна опљачкана, лешеви људи несахрањени по шоровима и утринама да их звери кидају и разносе – на сремска села као да се спустио Велики Петак, у целокупном суштаству свог ужаса и паклене грозоте.
И то, ко учини? Људи истог језика и порекла!
И ако се по васцелом пространству земље која се Босном назива, православни Срби и муслимани вековима прегоне, чинећи једни другима невиђена зла, тако да се више не памти ни ко је у тами давне прошлости тај луциферски точак први завртео, у Срему, где муслимани вековима не живе, где прост, сељачки сој, у животу није имао прилику да види макар једног јединог Мухамедовог следбеника, а камоли да начини зло према њему које би изазвало могућу освету, поставља се питање у име ког Бога и у име ког вишег циља, Босанци сагрешише крвавећи своје руке невином крвљу својих хришћанских сународника. Зар само због тога што су се ови дигли на устанак против освајача из далеке германске земље?
Није ли, по логици ствари и поретка, и самим Босанцима мухамеданцима било место у истом строју са својим сродницима из Срема, будући да и они сами највише на свету цене слободу. Зашто им је засметала глад за слободом код своје браће, настојећи да је угуше служећи нечастивом туђину?
Мора се рећи да је, тих дана, нечастиви своје помоћнике брижљиво распоредио по свим крајинама и крајевима Европе и света, па су и та непочинства војника са фесовима на глави, учињена по селима сремских сељака, прошла некажњено, готово непримећена. У то исто време, Американци и њихови савезници, увелико су се припремали за искрцавање на француску северну обалу, на истоку Црвена армија тек што је одблокирала Лењинград савладавши моћне немачке утврде јужно од језера Ладога и одбацивши Финце на другу страну Виборшког залива, док су на Пацифику Американци успешно настављали са прескакањем острва приморавајући јапанску царску војску на повлачење.
Свако је имао својих брига, и сваком су његове бриге биле највеће!
Извор: Sremskomitrovački portal
Преузето са: Јадовно
