Ових дана сам боравио у рођеној Херцеговини. Баш о Митровдану пређох преко планинских превоја и врлети. Но да ми је неко рекао да се тако сурово плаћа харач у равнини, мало бих се и припремио.

У срећна времена о Митрову-дне разбојници и хајдуци су се склањали у јатаклук и код наложница, а друмови су били колико-толико проходни док још нису запали снијегом.

Али авај! Нема више добрих старих времена и хајдука који су поштовали бар неки ред; сада су иза бусија хај-тек харачлије.

Иначе, до Херцеговине сам стигао срећно и безбједно са пријатељима. Али у повратку одлучих да се вратим редовном аутобуском линијом. И то баш онако културно са купљеном перонском картом на новој Аутобуској станици Требиње. Али неда ђаво тој педантој и културној пословности да дође међу Србље.

Научила се браћа нераду па ред зову, а бога моле да му ноге поломи. Нисам тада знао да је било пристојније док се путовало са оног тротоара преко пута касарне. Никоме се нису плаћале вајне „станичне услуге“, а ако те неко и покраде могао си се тјешити да је то тако док се не уведе ред и сагради „права“ станица.

Дошавши на Аутобуску станицу Требиње кренуо сам да купим перонску карту на службеном пулту. Ту су ме запослени (млађи мушкарац и дјевојка) упозорили да ако већ немам купљену путну карту то овдје обавим  „јер ће ме свакако возач вратити да код њих платим карту “ (то је значило да се карта не може платити у аутобусу).

Сагласио сам се да ми издају карту за смјер Требиња-Београд од аутопревозника „Глобтур-Међугорје”. У 20.50 часова полазио је аутобус за Београд, Глобтурова линија Чапљина-Нови Сад.

Млади мушкарац са идентификационом плочицом на којој је писало „Ковачевић“ написао је карту и наплатио трошкове од 47 конвертибилних марака. Толико је износила путна карта са станичним трошковима.

Прије поласка из Требиња возач је у аутобусу прегледао карте и упитао ме докле путујем. Није било никаквих проблема, узео је одрезак и наставио даље. Сасвим случајно погледао сам шта пише у мојој карти и остао у чуду!

Путна карта била је издата за смјер Требиње-Горажде, са цијеном од 14 КМ. Та је карта имала фискални  рачун!

Одмах сам упитао возача зашто ми је карта издата за линију Требиње-Горажде, а не Требиње-Београд, како сам и уплатио. Он је рекао да ништа не зна у вези тога.

Изашао сам из аутобуса и отишао у станицу до службеног пулта. Службеника Ковачевића, који ми је малоприје издао и наплатио карту, упитао сам зашто ми карту није назначио за Београд, већ за Горажде. Он је рекао да се тако карте пишу и да је то званична одлука фирме!

Да конфузија буде већа, ту се налазила још једна карта на којој је исписано оловком једва читљиво стајало моје име и релација Горажде –Београд са  цијеном 33 КМ.

Неко ће рећи па шта је спорно, платио си 47 КМ и стигао у Београд, Међутим, остаје нејасно о каквој се финансијској гимнастици овдје ради.

Дакле, јасно је да је на путничкој карти исписана неистина што буди сумњу да се можда поткрадају или порезници Републике Српске (напоменимо да је Горажде једина општина на тој релацији која не припада РС)  или предузеће које је закупило Аутобуску станицу. То је већ ствар пореске провјере и унутрашње контроле.

Пожалио сам се пријатељима а онда сазнао да су  и они оштећени када су прије мјесец дана путовала из Требиња за Београд . Умјесто једне марке по особи за станичне услуге наплатили су им по један евро. За групу од 10 путника то је већ 10 КМ у џепу. Нису им издали било какав рачун. Службеник се правдао да не ради штампач и да ће им аутобус отићи док он све уреди. Требињски морал – пожури полако.

Други познаник ми је потврдио да је пратио сина студента на исти аутобус који је каснио у поласку више од пола сата и да је на основу карте мислио да се у Горажду врши пресједање, али како је био у журби није обраћао пажњу на детаље. Најважније је било да је дијете стигло добро и здраво.

Написао сам извјештај и послао рекламационо писмо на званичну адресу Глобтурове Правне службе,  затраживши објашњење од аутопревозника „Глобтур-Међугорје“;  нисам добио одговор ни послије четири дана.

Дакле ако путујете у родни крај преко Чемерна припремите се за мало горког. Видјели станични службеници шта „политичари“ раде навелико па и он захватили кашичицом.

Па хајде остани и опстани здраво, ненормално је овдје одавно нормално.

Дакле, јесте прошао Митровдан, али хајдучија чека за бусијом. И то већ иза пулта Аутобуске станице у Требињу.

Горан Лучић