У СВЕТОЈ СОФИЈИ САМ СЛУШАО ЛИТУРГИЈУ
-
Све српске православне цркве су духовне и архитектонске кћери храма Свете Софије из Константинопоља – а опет, задужбинаре и Свете Софије и Константинопoља родила је историјска српска земља!
Не зна се засигурно гдје је баш тачно рођен цар Јустинијан, и да ли је то било надомак Лесковца или можда чак у Призрену, но по градњи велелепног царевог града код данашњег Лебана, сигурно је да је то било на тлу наше Србије.
Од задужбине Светог Јустинијана у Цариграду до Српске Цркве Светог Саве у Жичи – замало 7 вијекова!
Од храма Свете Софије у Константинопољу, до храма Светог Саве у Београду – замало 14 вијекова!
Ето гдје се смјестила наша историја.
Вијест да је предсједник Ердоган „преломио“ да у Светој Софији обнови и предводи муслиманску молитву, примио сам с радошћу. Аферим беже! – послах поздрав подршке предсједнику Турске у Ангору и на Босфор.
Овај чин сам приватно поздравио, и то као искрени потез државника да свом народу и симболички врати достојанство. Зна се да је Света Софија још од маја 1453. године најдража турска робиња, а Ататурково атеистичко-глобалистичко снисхођење, претварањем џамије у музеј, прихваћено је као понижење турске побједе и симбол стране надмоћи!
Овај Ердоганов заокрет разумио сам најприје као државну поруку суверенистичком турском бирачу и држављанину – „Ову земљу Ти си очувао, ова земља Тебе чува!“.
И зато рекох, аферим беже!
Света Софија је предана законима Турака, најприје због искварености и издаје Источне Ромеје, па стога нека служи тим законима док се исквареност и издаја не излијече међу онима којима је до Свете Софије! Лицемјерно је тражити од Турака да своје џамије претварају у музеје, и да чине што и постхришћанска Европа, која своје катедрале претвара у музеје, позоришта, фабрике, тржне центре… и много шта непристојније. Срби су заборавили да су послије 1945. година у своје цркве и манастире угонили овце и говеда, да су их рушили и сатирали горе од Турака, а о издаји и продаји свете косовске земље ко ће напричати све српске завјере и подвале. Ево их и данас пред нашим очима од саме државе! И данас такви фреске Хиландара и Грачанице скрнаве и по њима урезују своја худа имена. Руси су под совјетима на олтарима правили нужнике, базене и домове културе. Турска то себи није чинила!
Светој Софији сам ходочастио у марту ове године, неколико дана пред почетак ванредног стања у Србији и затварања државних граница (глобална паника КОВИД19). Због тога сам морао провести 14 дана у строгом карантину. Садa ми је јасно да су то били посљедњи дани Свете Софије као музеја атеистичког глобализма.
Но, она за мене никада то није била, напротив. Од ступања у њену порту јасно сам осјећао духовни мир нашег храма. А тек кад се пређе храмовни праг, налет молитвеног даха запљускује вас као благодатни цунами.
Цјеливајући њен мермерни довратник, прекрстио сам се и заблагодарио Светом Јустинијану за све трудове и „визионарску далекосежност“ да се роди оваква љепота. И рекох му као да исповједам – Храм је, заиста је Храм!
Наиме, чим се прође први улаз и ступи у припрату јасно се осјети црквени мир. Како ово објаснити, осим метафизички, наднаравно. Скоро хиљаду година милиони душа у невидљивој духовној борби овдје су се Богом опомињали, молили и тамјаном кадили. А тек колико је мученика овдје посјечено, силовано и понижено од папистичке крижарске армаде, разних унијата и лажних утјешитеља до отоманских акинџија који су три дана у Константинопољу убијали, пљачкали и тешке страсти опијали. И да нема очуваних светих ликова на мозаику црквених сводова засигурно би се њихова лица невидљиво провидила, тј. интуитивно осјећала.
Храм Свете Софије најприје је хришћанско духовно ткање, ромејски молитвени уздах и васељенски трептај живе православне вјере!
На једном од потпорних стубова близу олтара, високо под капителом, налази се јасно видљиви отисак длана. Свијетли петопрсни печат као да је заостао док су се анђели борили да носиве основе првоподигнуте куполе свијета очувају под тешким ударима топова султана Мехмеда Другог Освајача. Муслимани чувају легенду да је то отисак длана турског коњаника кога је коњ збацио са себе због гријеха недостојности уласка у светињу. Православни чврсто вјерују, и скоро да знају, да је то отисак длана Пресвете Богородице, заштитнице Константинопоља, која је и тако поручила да руке које су градиле царску престоницу вјечно остају тим градом украшене, и да њене (Богородичине) руке неће испустити овај дар са груди. И још нешто тај знак говори – Ко је часно градио славу је стицао, ко је туђе поткрадао вјечно је тужан остајао!
Испод мозаика који чува један од најљепших Христових образа, у себи носећи божанствени мир храма, помислио сам како би било лијепо да у мноштву туриста наиђе неко од Срба или Руса, и да се заједно помолимо. И тек што се окренух иду двије жене које разговарају на српском, биле су из Београда. Замолио сам их да у њиховом присуству отпјевам молитву, а оне ако пожеле да се придруже. Пристале су и обрадовале се. Нас троје стадосмо на десну галерију са погледом на олтар и запјевасмо „Господи помилуј“, на црквенословенском, грчком и румунском језику, у славу православних Словена, Грка и Румуна, данас главних чувара велике православне цивилизације која потече из олтара Свете Софије. У жамору свих раса и народа под куполом Храма утонусмo у живу Литургију коју је Свети Јован Златоусти овдје испјевао.
По пророштву светих и атонских стараца, након другог претварања храма Свете Софије у џамију вријеме ће се у свом расплету тихо убрзати и све ће се лако стицати у онај час када ће једна нова, славна и света руска војска, ослободити Константинопољ и овај величанствени Храм под чијом куполом су њихови преци завољели Христа! Стога није случајно што се овај историјски догађај – Ердогановог искорака себи – случио на славу Свете Олге Руске, од чијег крштења у Светој Софији започиње за православну Русију све свето и чудесно, и на дан Свете Јефимије Халкидонске, када смо разумјели лице Господње, од којих је друго Лице Премудрости.
До тог часа чекаћемо још мало, и добро је чекати, а да бисмо тај дан духовно преображени и предака достојни дочекали.
Слава Господу!