ХОДОЧАСНИЧКО ХОДОЉУБЉЕ ПО СВЕТОЈ ЗЕМЉИ: Представљена нова књига хаџи Ђуре Си. Куљанина

ХОДОЧАСНИЧКО ХОДОЉУБЉЕ ПО СВЕТОЈ ЗЕМЉИ: Представљена нова књига хаџи Ђуре Си. Куљанина

  • „Благодарећи милости Божјој, ходочастио сам у Свету земљу јерусалимску и палестинску и добио Грамату с правом да испред свог имена додам титулу хаџи. А по тој земљи, по том граду Јерусалиму, ходио је Син Божији, Исус Христос, и сви ти путеви су свети и благословени. Па када закорачите по тим путевима и дотакнете земљу и камен куда је он ходио, кад погледате околиш који је он гледао, то небо, сунце и звијезде изнад вас, онда наједном и без икаквог напора или нарочитог размишљања, схватите да је живот само један овоземаљски трептај ока пред вјечни наш спокој“, истакао је, у својој емотивној бесједи, аутор ове књиге у којој се, поред путописа, крију и друге вриједности, јер она може да послужи као могућност за потпуније сазнање о хришћанству и истинско осјећање према вјери православној.

Није дуго требало чекат, да се након трокњижја о завичајности илити „Завичајне трилогије“, појави нова књига новинара и публицисте Ђуре Си. Куљанина, у којој се, за разлику од претходних, аутор појављује као путописац, биљежећи пером и камером своје утиске док је ходољубио и ходочастио стазама Исуса Христа по Светој земљи. Више од стотину присутних, 8. октобра, на промоцији у великој сали СО Нови Београд, имало је прилике, да осим аутора, о овом дјелу чује утиске и протојереја Лазара Манигоде, историчара умјетности др Андреја Војновића и археолога хаџи Милојка Будимира.

Данко Перић

ЖРТВА МАНИГОДА ЗА ВЈЕРУ И ХРИШЋАНСТВО

Данко Перић, медијатор овог скупа, у кратком обраћању упознао је присутне о томе како је замишљена ова промоција.

Коментарушући садржај, Перић сматра да се у овој књизи аутор представља у једном новом жанру, путописном, али да се једнако тако добро сналази као и у својим осталим књигама, које, како је навео, повезује једна ријеч “завичајност“, јер су се углавном односиле на тематику из његовог родног краја.

Хаџи Ђуро Си. Куљанин, у једној од својих ранијих књига „Богородична црква у Челебићима“, отвара двери историјског времена 19. вијека, када један, до тада непознат сељак, Марко Манигода, подиже прву цркву на сјеверу Херцеговине. Након што је успио добити ферман од султана, подигао је цркву, али му то Турци нису заборавили и десет година након тога су га набили на колац и испекли живог.

Протојереј Лазар Манигода, презимењак овог заслужног човјека, био је први говорник на овом скупу, а своју бесједу почео је благословом овог сабрања.

„Радо сам се одазвао позиву мог земљака, брата у Христу, јер сам 3,5 године службовао у парохији гдје се налази и ауторово родно мјесто Загорице код Коњица. Загорице су и сада богоспасавано мјесто, без становника, у коме ни раније није било лако живјети. Његови мјештани су увијек излазили на сабрања, на зборове, долазили на Свете литургије и друга богослужења. Тако је радила и породица Куљанин. Ђурин отац Симо прослављао је црквене празнике радећи свој посао, а да му нико не приговори. Симо и супруга му Јелка су изродили дивну дјецу и извели их на прави пут, а Ђуро својим дјелима само то потврђује“, рекао је, између осталог, у уводној ријечи, отац Лазар, који је 23 године био изопштен да врши свештеничку службу, али је након 23 године, 3. новембра 1995. године, поново враћен у службу од Архијерејског сабора и Његове светости патријарха Павла.

Осврћући се на књигу, рекао је “да нека Господ да могућност свима да оду у Свету земљу, али да та одлука, прије свега, буде утемељена вјером, а онда свим другим, како би тамо могли ходочастити”.

Хаџи Милојко Будимир је ходочастио заједно са аутором по Светој земљи. Говорећи на представљању књиге поменуо је сва мјеста на којима су били, али новински простор нам не дозвољава да их све набројимо, као што је и он, из истих разлога, скратио своје раније припремљено излагање.

„Можда је најбоље прочитати ову књигу, јер је у њој све то изузетно добро дочарано. Сигуран сам да ће многи читаоци након тога кренути ауторовим стопама и наћи се у Светој земљи“, истакао је Будимир, додајући да је, по њему, посебно значајно то што је ова књига изашла у години када Српска православна црква обиљежава осам вијекова своје аутокефалности. Будимир је посебно нагласио улогу Светог Саве, рекавши да је он у Светој земљи поставио темеље задужбинарства, градећи у Јерусалиму посебан духовни центар за Србе.

ДР ВОЈНОВИЋ: СВЕТИ САВА УТВРДИО ПУТ КА СВЕТОЈ ЗЕМЉИ

О улози Светог Саве и његовом ходочашћу Светом земљом, говорио је и др Андреј Војновић, нагласивши да је Сава два пута боравио на тим просторима, гдје је осим ходочасне имао и дипломатску мисију, посебно приликом његове друге посјете.

„Постоји то убјеђење да је Свети Сава Сава трасирао пут према Светој земљи, али су Срби и прије њега ишли пут Јерусалима. Та тврдња иде из ријечи Стефана Првовенчаног, старијег сина Стефана Немање, односно, Симеона Мироточивога, који каже да је његов отац даривао јерусалемске храмове. Дакле, Саво није трасирао тај пут, није га открио, али оно што је сасвим сигурно да га је он утврдио. Недуго након тога, можда 4-5 година касније, се одлучио и на други пут у Свету земљу, са различитим циљевима. Хтио је да види гдје се зачело монашко служење Богу, као на примјер тиховање, устаножитељство које су зачели египатски монаси.

Наши историчари у том другом Савином путовању виде и једну дипломатску мисију. Сматра се да је обиласком Јерусалимске, Александријске и Антиофијске патријаршије, сигурно три најцјењеније источне патријаршије, покушао да обезбједи и самосталност Бугарске цркве, оно што је већ 15 година урадио и за Српску цркву. По повратку, свратио је у Трново како би реферисао тадашњем бугарском владару Јовану Асену о резултатима те мисије, гдје се нажалост, и упокојио 13. јануара 1236. године. Међутим, из неких других разлога, како би могао да му се да посебан дан, Срби су тај дан упокојења помјерили на 14. јануар“, навео је др Војновић, додајући да је на том путу Свети Сава учвршћивао и самосталност Српске православне цркве.

Др Војновић је истакао да књига хаџи Ђуре Си. Куљанина стоји на врху једног великог списка писанија и путовања Срба на те просторе, не само што је издата ове године, већ и због тога што је у њој презентовано.

„У тим мјестима, која су обишли ходочасници, дешавала се старозавјетна историја, а ту је мора се нагласити Христ спаситељ доживио своје земаљске дане и отворио пут према ономе што се зове небески Јерусалим“, истакао је др Војновић, додајући да Куљанинова књига са свим њеним драгоцјеним појединостима спада у ред оних које треба прочитати, а њен садржај читаоцима неће бити само информација о Светој земљи, већ позив да оду тамо, а свако онај ко је обишао те просторе није се вратио празне душе.

КЊИГА КАО ПРИРУЧНИК И ПОДСЈЕТНИК

Како то ред налаже, присутнима се обратио и аутор књиге. Захвалио се уводничарима на лијепим ријечима, публици на стрпљењу, као и представницима агенције „Halo Trаvel“ из Ниша, организаторима путовања.

Ово што написах и потписах посвећујем оцу Сими, мајци Јелки и сестри Савки. Родитељи су ме васпитали у благовјерном православном духу, научили молитвама и вјеровању у Господа Исуса Христа и све светитеље наше. А сестра, као најстарија од нас петоро дјеце, оснажила ме и пратила у том вјеровању“, рекао је, у уводној бесједи, Куљанин.

Аутор се сјетио и свог професора математике Јосипа Стенека, којем је, прегледавајћи домаћи задатак из математике, за око запао Ђурин ћирилични потпис.

„Немајући примједбу за тачно урађене задатке, ненадано се окоми на мој потпис, онај којег и данас користим, тресну ме свеском по глави и доста љутито рече: „Шта је ово, жалостан не био? Тренираш свој потпис као да ћеш једног дана постати хаџија!“ И, ево, након много година, благодарећи милости Божјој, ходочастио сам у Свету земљу јерусалимску и палестинску и добио Грамату с правом да испред свог имена додам титулу хаџи “,рекао је Куљанин.

Из неколико страна срочене ауторове бесједе тешко је издвојити најважније, јер би засигурно писац ових редова дошао у дилему да можда нешто битније није испустио. Ипак, по мом скромном мишљењу, највећи утисак Куљанин је оставио у дијелу говора о испуњењу његовог сна да једног дана обиђе Свету земљу.

„А ја, који сам још као дијете сањао овај сан, остао сам сада помало збуњен његовим остварењем… Наједном ми мисли одоше далеко, тамо до Херцеговине, града Коњица, ријеке Неретве и мог родног села Загорице, свих путева и путељака који воде у њега, свих својих долазака и одлазака из њега… У истих мах угледах све слике завичаја, сваку кућу, сваки камен, жбун… сваку крушку, њиву, цвијетку… Видјех и птице како лете, лептирове што лепршајући крилима слијећу на цвијетна поља завичаја… Видим све људе које сам некада ту гледао и за тренутак, осјетих све њихове животне страхове и радости… Сјетих се мог првог причешћа у Цркви Светог Василија Великог у Коњицу, у ушима очух и дубоки баритон протојереја Недељка Мијановића који ме је, тако је записано, крстио у тој цркви… Сјетих се и обавезне молитве у очевом дому, пред вечеру, те гласног говорења Оче наш и Символ вјере, тихог, скоро стидљивог, тражења опроштаја од Исуса Христа, Спаситеља, за учињен гријех протеклог дана… Пред очима ми васкрсну и слика мог кума Ђуре Живака, бркајлије, који је, за живота, увијек ломио крсни хљеб за моју славу Светог првомученика архиђакона Стефана, те ријечи славске молитве које је наизуст изговарао мој брат од тетке, Ристо Т. Живак… Сјетих се и умилних и васпитних ријечи моје мајке Јелке пред сваку молитву и осјетих њежни, топли додир њених руку на мојој глави… Пред очи ми васкрсну и лик мог оца Симе чији поглед и сада би благ и топао, па такав, невидљиво, паде по мени… Из грла ми, тихо и стидљиво, кренуше ријечи Символ вјере… Срце поче јаче да ми куца, топао пламен захвати ми лице, а ноге као да нису моје…Стојим у колони, а као да не стојим. Полако, уситњеним кораком, обилазим око Ротунде и примичем се Гробу. У тој и таквој мисли дођох пред Свету Кувуклију, пред Гроб Исуса Христа у који бијаше сахрањен, и из којег је васкрсао“, у даху, као да се тренутно налази тамо, излазиле су ове ријечи из ауторових уста.

„ХОДОЧАСНИЧКО ХОДОЉУБЉЕ…“ СЕДМА ПО РЕДУ АУТОРОВА ПУБЛИКАЦИЈА

Хаџи Ђуро Си. Куљанин, Херцеговац, из села Загорице поред Коњица, публициста и новинар, поред ове књиге објавио је историјски роман „Богородична црква у Челебићима“, историјско-демографску грађу Од Кулина бана до наших дана, завичајну монографију Украдени завичај, те трокњижје Завичајност у ријечима, Завичајност у изразима и Завичајност у пјесмама. Ради на новим рукописима и ускоро би требало да свјетлост дана угледају нека нова његова дјела. 

Закључујући овај текст, поновићу нешто што је већина говорника рекла, а на крају и сам аутор „да ова књига може да послужи као приручник, илити водич онима који буду ходочастили по Светој земљи, а хаџијама као подсјетник“.

Представљање књиге завршено је онако како је и почело, неуобичајено за већину присутних, али пригодно за дјело које је промовисано. Овај пут, отац Ратко Савић, ауторов земљак, молитвом је благословио крај ове, по много чему, специфичне, али изузетно успјешне промоције.

ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ: Жељко ЂЕКИЋ
Извор: Српско коло

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина