• Прије 108 година, четири године након анексије Босне и Херцеговине Аустроугарској, Владимир Гаћиновић је објавио текст под насловом „Крик очајника“.

Дубоко разочаран српским политичарима, двадесетдвогодишњи Владимир пише о њиховој бездушности, о дефетистичкој политици у доба Анексионе кризе 1908-1909, говорећи о једном млаком и немоћном покољењу које се није усудило да предузме неопходне кораке ради одбране двају српских покрајина: Босне и Херцеговине. Читајући његове ријечи, ми данас препознајемо тај стравични национални дефетизам, ми препознајемо најљућег непријатеља српског, ми препознајемо пошаст најпогубнијих размјера – управо у дјеловању савремених српских политичара спрам одбране Косова и Метохије.

Какви су, дакле, наши политичари, каква је анатомија савременог homo duplex-а и његових блиједих сјенки које нас непрестано „суочавају са реалношћу“, најбоље видимо у умозрителним ријечима младог и несрећног Херцеговца, меланхоличног генија, националног идеолога и пјесника, нашег Владимира, ликвидираног у двадесет осмој години живота.

„Младо српско покољење корача са обореним заставама. После очева, који су у верској екстази направили велике покушаје за нови живот, унели у своју борбу сва срца и све страсти, велику словенску наивност и српску сентименталност, најлепши део својих савести и својих душа, и генерација младих Срба долази у разбијеним редовима, разваљена и без ритма младости и утиска ведрина. Дошли у време националне аритмије и оборених старих богова, млади Срби су, у свом тањем слоју, мешање сна, религије, науке и негација, без формираних видика и светлости; а у оном доњем, већем, они су само укрштање дубоког Истока и Балкана са својом варварском резигнацијом, која почиње у себи и доцветава под мрачним српским небом. Изгубив богове, виле, утве златокриле, које су помрле у нашим горама и језерима, ти млади људи губе карактерне лепоте своје расе, примајући на улицама Беча, Берлина и Париза најружнији део Европе, који доцније сносе у своју земљу и доносе својим људима. У дубинама немоћни и млаки, васпитавани под режимима који гуше и обарају, без душе за жртву и позива за дело, они у нашем друштву дижу владу компромиса, уступака, тактичких провлачења, која долазе после великих националних падова. Примивши од идеја увек мањи део и примењујући га (случај са „српским реализмом“), они су допринели не мало, да српски живот даје утисак пустиње без споменика и сводова, да су српски кровови поцепани и српска душа под питањем. Нико као они није потпомогао да српство данас изгледа тако мизерно, очајно и болно, да је српска садашњица без светлости и у једној великој злослутној тишини. Својој малом материјалистичком вером они су секли младе и невине клице идеализма и лепоте, које су тешко расле из наше опорне земље, венуле под нашим тешким сунцем и умирале у мраку наших страсти. Сами робови, они су у својим срцима носили ропство и прогањали дух слободе. Својом неодређеном идејом они су хтели да сруше куле које су подигнуте пре нас и које ће обасјавати ноћи пред нама, несвесни ваљда намере злочинца и самоубице. Изграђен напорима и крвљу, наш мали живот треба да буде растрзан рукама свога властитога тела. Пропутовавши кише и црне буре, лутајући пучинама без неба, он се вештином гувернера нашао на валовима и без компаса.

Битна карактеристика наших дана то је материјалистичко настројење духова, мали индивидуализам, лично уживање. Ту је сва слава и сва радост уског нашег времена. Подани конкретнијем делу себе, животу под светлошћу и свешћу, ми смо изгубили смисао великих потреба, инстинкт великих нагона, веру великих освајања и обновљења. Утицаји религија у животу народа и појединаца више су него дубоки и судбоносни. Док су веровали, народи су живели, и у умирању богова увек је одлазио најлепши део њихова живота. Без идеала и без вере, наше генерације дале су жалосне примерке свога опадања.

Проблем народа није нигде тако дубоко везан са проблемом личности човека, хероја као код нас. Никада, опет, српски живот није чезнуо више за тим човеком него данас, када је пун празнина, порока и болова, који улазе у вене, задиру у срца и плове нашим крвљу. Генерације које излазе из мрака и пењу се на наше висове прокоцкају свој капитал уз пут који води горе, и долазе уморне, безнадне и исцрпљене. Никада српски живот није био ћутљивији, са мање пламена, дискусије, идеја и осећања и са више вреве, малих споразумевања, и смеха који опомиње на пут и сито тело.

Али душе које су на помолу, чији нерви још расту, савести се отварају, очи се извлаче из нових боја и нових утисака, изгледа да носе мало ватре и мало наде… Сви српски капитали морају изгорети за ту децу, те нове људе, нове Србе, који ће се јавити после великих грехова својих очева, свршених у моментима личне и социјалне исцрпености, изгубљености сваког критерија и погашених свих идеала. У тим малим и јадним ћути велико срце, спава велика воља и тече нова идеја, још слепа, несвесна, али огромна као звона, сфинге, стихија. Они ће бити нова Српска Плејада, крила наших снова, велико стихијско буђење српске савести, профети наших свих обнова, личних, социјалних и политичких, они ће поравнати урвине које смо ми направили, започети ново време, дићи нове споменике. Ти млади, непробуђени, биће наши апостоли, творци и крстоносци нових религија и нових срца. Они ће пробудити наше умрле богове, оживети виле пресвисле од љубави и туге, донети ново царство слободе и човека, спасти српску душу од распада и порока.

Када би то, господине, биле само илузије и химере, ја бих свиснуо од очајања, под којима се савија моја мала душа и пред којим прште моји слаби нерви. Верујући силно у „оне који ће доћи“ из инстинкта наше расе, још здравог, чистог и белог од невиности, ја вас молим, господине, да и ви исто верујете, истом топлином, скрушеношћу и истим аскетизмом.“

РАДЕ ЦРНОГОРАЦ