• Послије прилично благог љета које ове године није ухватило пуни спринт, дође ево и септембар. Насупрот разиграном и лежерном августу, септембар ми је увијек личио на озбиљног господина у фраку.

Септембар је вријеме када опет постајемо “ озбиљни“, враћамо се нашим пословима, утабаним навикама и комфорној учмалости наше мале чаршије. За просвјетне раднике и ђаке то је повратак школи и школским обавезама, који увијек некако дође као неко буђење из сна, као отрежњење. Колико год распуст трајао, ђацима никада није довољно дуг, а ни наставницима.

За ученике то је насилно прекидање игре, дружења испред зграде до у касне вечерње сате, одлазака на море и базене. Укратко, школа некако дође као ограничење слободе, а она је и те како потребна, бар онима који воле слободу.

НАЈПОТЦЈЕЊЕНИЈИ ПОЗИВ 

Лагали бисмо ако не бисмо признали да и нама, просвјетним радницима, не прија школски распуст. Поред привилегије да уз своје ученике спорије старимо (што није нимало безначајно), имамо и ту привилегију да имамо школске распусте. Ту се наше привилегије углавном завршавају. На овим просторима, позив просвјетног радника већ одавно није цијењен, а нарочито је то случај данас. Намјерно кажем позив, а не посао или занимање, јер бити просвјетни радник је позив, а не посао. По мом мишљењу, постоје само три позива: свештеник, љекар и наставник (професор). Све остало су занимања. Сувишно је и говорити да за ове позиве човјек треба да посједује изузетне црте карактера као што су високи етички принципи, праведност, непоткупљивост, храброст, емпатија и наглашени лични ставови. Требало би да буде тако, али често, нажалост, није! Од ова три позива, чини ми се, да су увијек најмање цијењени просвјетни радници и њихова улога у друштву.

ПОСТОЈИ ЛИ НЕКО КО СЕ НЕ СЈЕЋА НАСТАВНИКА?

Замјерају нам све и свашта, од тога да имамо предуге одморе, да ништа не радимо, да смо исувише плаћени у односу на то колико радимо, да смо ми криви што нам је омладина оваква и што има погрешан систем вриједности. Кажу нам да ништа не производимо, па самим тим нема разлога да будемо много плаћени. Нико и не помишља колико треба градити себе и усавшавати се у знању да би га пренио неком другом, колико стрпљења треба имати да разумијеш потребе, жеље и могућности младог човјека који се тек формира и жеље да на њега утичеш у васпитном смислу. Свима онима који су заборавили, поновићу – наставник је други родитељ и веома утиче на формирање младих људи. Све нас, поред наших родитеља, обликовали су и наши наставници.

Не познајем скоро никог ко се не сјећа својих наставника, неког по лошем, неког по добром. Ипак, усвајали смо њихове ставове у животу који су нам се допадали. Они најбољи учили су нас не само да репродукујемо знања него и да мислимо, али и да будемо људи, што је, свакако, највећа вриједност. Зато је улога наставника толико комплексна и нико нема право да је потцјењује! Друга је ствар што млади данас, под утицајем мас-медија узоре више не виде у наставницима или још боље научницима, умјетницима и књижевницима, него у старлетама, учесницима ријалитија , криминалцима итд. Рекло би се да се систематски ради на заглупљивању омладине.

ЂАЧКА ДИЛЕМА: ШТА ЋЕ МИ ЗНАЊЕ КАД ЈЕ ИСПЛАТИВИЈЕ БИТИ ПОЛТРОН

Изгледа да у обесмишљеном и дехуманизованом систему вриједности оно што ми производимо, а то је знање, заиста и не вриједи много. Овдје не могу да се не сјетим оне Орвелове:  „Слобода је ропство, незнање је моћ“. Изгледа парадоксално, али није. На овим просторима систем вриједности одавно је отишао до ђавола и ми просвјетни радници, и поред великог труда, то не можемо да промијенимо. Наша дјеца су и те како свјесна да се знање данас много не цијени и зато многи не желе да буду примјерни ученици. Схватили су већ да се до пристојног живота на овим просторима углавном не долази знањем, способностима, компетенцијама него полтронством, бескрупулозношћу, лукавством и одсуством карактера. Наравно, част изузецима који су ријетки.

Како да ми, просвјетни радници, убиједимо своје ученике да треба да уче и стално се усавршавају у свом знању како би имали бољу будућност, ако смо се и сами, довољно пута увјерили да није тако?Један сјајна реченица из текста у читанци за шести разред основне школе каже : „ Напријед, мали војниче огромне војске, твоје књиге су твоје оружје, твој разред је твој одред, а цијела земља бојно поље!“ Ова текст недвосмислено учи како права моћ лежи у знању. Све док знању не вратимо моћ коју треба да има, бићемо на свјетској листи најнеразвијенијих и најсиромашнијих земаља.

СИСТЕМ КОЈИ УБИЈА ЕНТУЗИЈАЗАМ

Наши системи су углавном застарјели, добрим дијелом пресликани из комунистичког времена, статични и нефункционални. У првом реду говорићу о образовном систему јер га, логично, најбоље познајем. У образовном систему би се требало толико тога мијењати. Закони о школству углавном штите нераднике, а угрожавају оне који желе да раде. Они који се не труде много на послу знају да због тога неће изгубити посао или добити мању плату.

Због тих комформиста који су, ипак, малобројни, просвјетне раднике “ бије глас“ како ништа не раде. Права је истина да наставници нису ничим мотивисани и зато првобитни ентузијазам, када наиђе на опште неразумијевање, често изблиједи. Треба имати огромну снагу воље и непоколебљиву вјеру да се тај ентузијазам сачува до посљедњег дана.То успијевају само ријетки. Кад кажем ријетки могу да поменем свог пок. колегу Крста Марковића. Увијек сам се чудила откуд му толики ентузијазам и толике идеје у годинама пред пензију кад се сви заморе и засите свега. Код већине се посао претвори у рутину и отаљавање истог.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ БИТИ „ПРЕШКОЛОВАН“

У нашем образовном систему, просвјетни радник има малу или скоро никакву могућност да напредује и усавршава се у својој струци. Заправо,усавршавати се може, за свој рачун и о свом трошку, али му се то нигдје не уважава. Може имати изванредне резултате рада, објављене научне радове из струке или друга признања, предност при запослењу или добијању фонда часова имаће онај који има више стажа, или (чешће) јачу везу која се добро упакује у законске оквире. Да и не говоримо да му већи степен стручне спреме нимало не утиче на висину примања. Чула сам од неких колега да су на појединим мјестима добијали сљедеће образложење за непримање у радни однос: “ Ти си прешколован за овај посао! “ Како се уопште може бити прешколован, питам се?

Хоћемо ли икада доћи до нивоа да се рад и залагање награђују, а незнање и нерад кажњавају? Хоће ли се некада радна мјеста добијати искључиво према компетенцијама за тај посао или ће се увијек све намјештати? Није то само сада, чини ми се да је код нас Срба то сређивање свега и свачега увијек било присутно, само је сада мало очигледније. Мислим да је томе највише кумовао комунизам који је тежио изједначавању класа, што је у бити погрешно. Нисмо сви исти и не можемо бити!

ДИПЛОМА СЕ МОЖЕ КУПИТИ ЗА СМИЈЕШНЕ ПАРЕ, АЛИ….

Развијене европске земље развијене су због тога што се у њима знање и способност за обављање неког посла цијене више од дипломе. Ништа ти не значи диплома, ако не знаш да радиш. Код нас је обрнуто- битно је да имаш диплому, а да ли знаш радити, то је мање битно. Диплома се данас може и купити, и то за смијешне паре. Робујемо форми, а не суштини, зато се суштина полако губи у свему. Када суштина превагне над формом, наш образовни систем ће бити ефикаснији, способни кадрови ће бити мотивисанији за рад, школски програми ће бити интересантнији, а ученици заинтересованији за наставу. Чим вратимо вриједност образовању и остале вриједности у друштву ће се поправити.

…БУДИТЕ СВОЈИ, ЈЕР СЛОБОДА НЕМА ЦИЈЕНУ 

Драги ученици, ипак учите да стекнете знање, макар вам се некад чинило да се то не исплати. Ако ништа друго, на основу знања изградићете самопоштовање и став и нећете дозволити да будете дио безобличне масе. Увијек будите своји, ма колико то коштало! Сви велики умови који су мијењали свијет били су своји. Остали и онако бивају брзо заборављени!

Драги ученици и наставници, срећан вам почетак нове школске године!

Дарка Деретић