• „Одлучио сам да ћутим. Можда је тако и најбоље. Онда си сам са собом. Ћутиш и мислиш. То не боли и не вријеђа никога. Можда само тебе али опет, ћутиш и трпиш.

Ти си ти, и кад ћутиш доста кажеш, као и сваки Херцеговац. Мада Херцеговац ријетко кад ћути, он вазда има шта рећи и коме рећи али овај пут не изусћујем ништа.
Најмудрији су били наши стари кад су ћутали. Ћутали су по по године, а то им било најпаметније. И онда кад нешто кажу, имаш шта чути.Данас свако прича а ништа не зна. Ови други по вас дан причају па ништа не кажу.
Ћути, ћутање је злато.
Ћутећи се нико није уморио, па нећеш ни ти.
Данас, богами мало са ким имаш и причати а камоли зборити о нечему важном.
Зато ја ћутим, док ми ћутање не постане терет!
Причај ТИ! Тебе свакако нико не слуша.
Прич’о не при’чо, никад ништа паметно не кажеш.
Друго сам ја. Ја ћутим од невоље, ћутим што морам, ћутим да се одморим, ћутим јер ми је доста причања, паметовања, поповања, траљезгања и тровања мозга.
Ћутим болан, јер да причам, не бих могао ово писати, треба неко и да мисли. А мисли умарају, поготову ако су моје.
Друго си ти! Ти нити ћутиш, нити мислиш.
Ја морам ћутати да не бих свашта рекао, а то ми не приличи. Ћутим јер морам писати. И на крају ћутим, јер се ћутећи одмарам и од тебе и од сличних теби.
Е ТАД МИ ЋУТАЊЕ НИЈЕ ТЕРЕТ.“

АУТОР: Марко Никчевић
Слободна Херцеговина