ХУМСКИ ЗАПИСИ: Образа ми, знам ко сам
-
Једино, можда, због чега жалим у животу је то што никад ништа нисам могао сакрити.
Ево, што ме видиш овакав какав сам, ови омаленковић на мени се све види. На лицу ми сваку бољку можеш познати. И што бих могао сакрити, не знам и не умијем. Таман језик заврнем, зачворам и уврнем да не прича о да се не испреже али очи ме издају. Никако то двоје усагласити.
Није да нисам имао шта сакрити, понекад и слагати, али јок не умијем и то ти је…
Ту сам ја највише оштећен. Но, образ ти не да лагати. Све ти то из куће полази. У Херцеговини те прво науче да образ чуваш па тек онда да ходаш. Тамо се људи још за ријечи држе. Милије је Херцеговцу самар носити, васколике муке трпити, клинове под нокте носити али образ дати неће.
Чим сам мало пробечио и пробауљао запамтио сам ове мајчине ријечи; Никад не лажи сине, збори свијем ‘нако како јесте и немаш се чега стиђети. Није образ оно што се учи и купује. Није образ оно што се може ‘зајмити. Не сине, не ако Бога знаш, не да ти јадна мајка није, не мајчиног ти млијека…
Никад оцу немој нос ‘окинути! Ни ође ни у бијелом свијету. Образ је образ, свуда једнако. Вода све пере осим образа, сине мој. ЗНА МАЈКА!
Те ријечи још увијек гласно и громко одзвањају међу високим, врлетним херцеговачким планинама и свој ехо преносе пољима и покољењима и заувијек остају у ушима земље Светог Саве. И добро је док је тако. Док има образа има и људи, јер образ ствара људе а не људи образ. А знам, у Херцеговини још увијек има и људи и образа и зато се немамо чега стидјети…нигдје и никад“.
Аутор: Марко Никчевић
Извор: Слободна Херцеговина