• Тешко ономе ко и у мислима хоће да буде оно што није. И не може бити!

Мени милијега гласа нема но кад чујем ону лијепу чисту ијекавицу. Онај милодарни, милозвучни и оштри изговор.
Ријечи обликоване каменом, звучима еха планина, и чистоћом планинског потока.
Онда заборавим гдје сам, онда се осјећам свој, ту припадам, ту ми очни живац поиграва од милоште.
Тад ми ријечи не чине само причу, већ растерећење.
Да ме погрешно не разумијете, не мрзим ја ни један други језик или нагласак, али да смо начисто не проналазим се у њима.
Није да ја нисам покушавао причати екавски, разумјети мађарски и набадати енглески.
Јесам брате али не иде.
Ја оћу, мозак неће.
Ја опет он неће.
Кад год заусти, почну ми прсти играти у чарапи, а ушни живац поскакјује од иједа.
Ја оћу мозак неће.
Е неш’ причати ако си чојек.
Зашто бих се одрицао онога што научиш, зашто бих се стидио онога што прво проговорих!?
Немам намјеру, не но ако ме нагоне, а и тада кажем-ЋЕРАЋЕМО СЕ ЈОШ!
Веле нас Херцеговаца има мало ало смо добро распоређени.
Једно наше Ј, изазива револуције, диже устанке, руши владе.
А зар је то мало?
А о „Ђе“ и да не причам.

Ту конструкцију од два слова разумијемо само ми. Добро можда и Црногорци, али и они су Срби.
Слушао сам многе овдашње и ондашње како покушавају да изговарају „ђе“. Али не иде, ни макац.
Звучи млако, никакво, без значења и празно.
Ђе је ђе, немојте га скрнавит’.
Држт’е се вашег БРЕ, ми нашег ЂЕ.
Не задири ђе ти није мјесто, ђе зубе ломиш, преламаш и језик изврђеш не би ли шта рекао.
Но, опет ја ЂЕ не треба.
Ђе ћеш се ти са рогатијем бости!?
Ђе ћеш ти криву Дрину исправити.
Но, схватам и ја полако да је све више оних којима је туђе своје а своје туђе.
Никад нећу разумјети зашто!?
Али добро у сваком житу има кукоља, па тако и у нашем Херцеговачком.
Али срећом, тај кукољ сам отпадне кад се нађе у добром класју. А класја још има, и прича и говори онако како су му преци говорили вијековима.
Тако и ја, све док имам језик, и мождане вијуге, ЂЕ ће вазда бити испред БРЕ, тако ми Бог помогао.