Како смо уз бадњак почели да китимо и јелку
-
Како је католички обичај украшавања зеленог дрвета, стар више од десет векова, освојио наше крајеве. Први украси почетком деветнаесток века. Српско становништво дуго одбијало украшену јелку
Готово да нема куће у Србији коју ових дана не краси окићена јелка. Обичај католичког живља да украшава божићно дрво и на сто ставља адвентске венце и икебане, стар више од десет векова, временом се проширио и на остало становништво, те се данас у многим домовима, раме уз раме, могу видети и светлуцава, шарена јелка и бадњак и пшеница.
На наше просторе, првенствено у Војводину као део Аустроугарске монархије, обичај кићења јелке дошао је почетком 19. века. Прве божићне јелке, двадесетих година 19. века окитиле су аристократске породице, које су имале родбинске везе у Немачкој, Бечу и Будимпешти.
Стаклене анђеле, јагањце и свећице испод којих су биле шарене кутије са поклонима, дуго су чежњиво гледали сиромашнији грађани. На јавном месту велика украшена јелка први пут је постављена 1859. године у јаслицама Лајоша Велђија у Суботици, када је и први пут организована прослава Божића у обданишту.
Свечано прослављање Христовог рођења брзо се проширило и у друге установе где су боравили најмлађи, а акценат је био на симболичним поклонима који су се налазили испод јелке.
– Из Велђијевих списа види се да су се на јелкама у суботичким обдаништима налазиле по четири стаклене кугле, 60 свећица са држачима, четири велике националне заставе са натписом божићног карактера, папирни ланац националне црвене, зелене и беле боје – открива Јудит Рафаји, кустос Музеја града у Суботици, ауторка изложбе „Анђели и јагањци – божићне јелке између 1859. и 1975. године“. – Прославе су у вртићима потом организовале месне заједнице, а на њима су учествовала сва деца, без обзира на верску припадност.
Окићено божићно дрво тада је на велика врата почело да улази у грађанске породице и одомаћује се у северним крајевима. Богати су се утркивали чија ће бити већа и сјајнија, док је сиромашни слој и сеоско становништво у кући имао само једно зимзелену грану са покојим украсом.
Док су у богатом граду украси били стаклени и луксузни, а друштво им правиле свилене бомбоне и свећице, по селима су се правили од гранчица, глине, често су и тврђи медењаци и ораси красили борове гране. Врло брзо, јелка је постала и статусни симбол. Домаћице су се утркивале која ће направити лепше звездице и анђеле, који су по правилу красили врх јелке.
Јавно прослављање Божића 25. децембра траје све до краја Првог светског рата и присаједињења Краљевини СХС, када је укинуто и постало само породична светковина.
Доласком комунистичке власти средином минулог века, која је забрањивала верске обреде, божићно дрво се украшавало кришом и то махом по селима и мањим војвођанским местима. Трудећи се да леп обичај не предају забораву, католици су јелку почели да ките који дан касније, тако да су украси и икебане постављени уочи новогодишње ноћи.
Полако су украси и јелка прелазили Дунав и Саву и 70-их година дошли прво у градове, а потом и у мање средине јужнијих крајева наше земље. Дуго је српско становништво имало и дозу одбојности према украшеним јелкама, сматрајући да ће њима, на неки начин, изневерити православни бадњак, који се такође кришом уносио у куће.
Права експанзија кићења код нас почиње управо осамдесетих година прошлог века, када су украси и јелке почели да се продају на улицама, а украшавани су не само куће, него и излози, тргови, јавне установе…
извор: новости. рс / Ј. ЛЕМАЈИЋ