Љуба Тркљу, маратонца из Билеће познају на свим меридијанима. Хуманост му је увијек била у првом плану, помоћ људима у невољи, пожртвовање и залагање за немоћне, слабе и болесне… био је његов мото и гесло током живота. Али није увијек био маратонац. До октобра 1991. године се двоумио у ком правцу да иде:ка фудбалу или ка кошарци (то му је и дан данас највећа љубав). Све је прекинуо 1.октобар 1991. године и почетак рата.
„Рат ме затекао као и сву моју генерацију која је у том тренутку постала тек пунољетна. Ми млађи из клуба смо планирали уписати факултет у Србији и тражили клуб да наставимо фудбалску каријеру. Мада сам ја упоредо играо и за омладинце кошаркашког клуба и до дана данашњег је кошарка остала моја највећа љубав. Спортисти из моје генерације су махом скоро сви отишли на ратиште, осим пар њих који су отишли вани и направили врхунске резултате. Били смо припадници Билећке бригаде Војске РС, са поносом то увијек говорим. Стево Глоговац је био члан Црвене звезде а Драган Вујовић са великим успјехом играо за кошаркаше Бечеја. Ја и Драган смо сједали заједно у клупи а Стево је старији годину од нас. Спортска спремност је сигурно доста помогла, барем у првим годинама. Али највише је помогао тај спортски дух који смо пренели са терена гдје смо „гинули“ један за другог, на ратиште гдје смо буквално гинули спашавајући особу поред себе“, прича нам Љубо.
А онда, са нескривеном горчином у гласу прича….
„Ми смо све дали за РС, младост и наду, а многи и своје животе као мој друг из ФК Херцеговац Милован Вуковић који је погинуо као војник Војске РС 1992. године. Ја сам још увијек незапослени и рањавани борац прве категорије и добитник више признања… од спортисте града до избора за личност која је највише допринјела активностима ван терена. Сада су највећи патриоти они који нису омирисали барут“, са нескривеном горчином прича.
А онда, овај момак са сјетом у гласу наставља…
„Гледајући са ове временске дистанце, осјећај је као да сам гледао неки ратни филм некада давно и да се то мени није десило. А онда се сјетим рањавања и обиласка па скоро свих ратишта широм РС. Остаје жал за незавршеним факултетом али „факултет“ који сам завршио на Велишкој Градини која је послије Врањевића претрпила највише непријатељских напада, је животни факултет. И ти то Рато добро знаш, заједно смо је бранили. Ни у једној школи осим овој не можеш научити разлику између страха и панике, живота и смрти и што би Балашевић рекао „стећи друга до гроба““, каже нам Љубо.
Гледајући овог поносног човјека, али и многе друге, не остаје нам а да се на запитамо… да ли се РС, за коју су многи гинули и били рањавани, узвратила на најбољи начин онима који су младост и животе даровали за њу…
А Љубо…
Љубо ће и даље помагати свима и колико може.
Рат га је научио како је „гинути“ један за другог.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
