Нове године су ми остале у сећању по великом снегу. Можда се нека и провукла без снега у време мог дечаштва, али, верујте, такве се не сећам. Школски зимски распуст тада није падао у време новогодишњег празника, већ је почињао негде петнаестог јануара, а завршавао се у фебруару. Најаву Нове године, већ половином децембра, су чиниле новогодишње честитке родбине и пријатеља мојих родитеља. Поштар је трубио поштанском трубом испред сваке капије у селу када би доносио пошту. Сада, видим, „трубе“ мобилним телефонима.
Честитке су биле шарене са мотивима снега, Деда Мраза, мећавне природе… Биле су прелепе. Чим сам у школи научио да пишем мој задатак је био да одговарам честиткама. Тада, у то време, у селу је било мали број телевизора. Свега неколико. Један у месној заједници, други је имао учитељ и још неколико које су имали најбогатији људи. Телевизијског програма се сада не сећам, али су наши родитељи обожавали Новогдишњи програм. Једино се сећам да су прижељкивали да на програму буде Чкаља, Мија Алексић, Мића Орловић да води емисију… Било је доста песама. А Радојка и Тине Живковић су баш били популарни. Од певачица су биле обавезно на програму покојна Силвана Арменулић па Лепа Лукић…
Задњи дан у старој години је протицао у исчекивању дочека нове године. Мајка би цео дан припремала јело и пиће за „најлуђу ноћ“ коју смо дочекивали у кући власника телевизора. Тада, у то време, су се тако чекале на селу нове године. Месна заједница села је обавезно организовала лутрију увече у сали. Куовали би се блокови са тикетама у књижари, организатори би исписивали дупле бројеве на тикетама, а од продатих тикета би зависила и роба на лутрији. Сећам се, било је баш лепих и завидних предмета: радио као премија, машина за млевење меса, машина за млевење ораха, ланци за говеда, улари, кошуље перлонке, цедаљке за цеђење масти, боца вина, боца ракије „Манастирке“, конзерва нека, обавезно неколико пара опанака, маја за сирење сира и много друге робе. Тикети лутрије су смештани у дрвени бубањ, који је један од чланова месне заједнице вртео, а други руком из њега вадио тикет. Волио бих да је тај бубањ преживао све и да се још налази у селу. Лутрија би се обично завршавала око осам сати увече. Отац би тамо присуствовао. Занимљиво је да сваки купљен тикета лутрије на полеђини је мајка исписивала: за мене: „Браца“, за оца „Тома“, па је потом ређала стоку: „Булка“, па „Шарка“ за краве, па „Гица“ за свињу… И, ако би нечији тикет добио нешто на лутрији, тај би сутрадан био почашћен. Крава би, ако би њен тикет добио, била почашћена јармом. Или свиња, добрим помијама…
После лутрије, отац би долазио по мајку и мене и доводио нас тамо где смо чекали Нову годину. Од куће би мајка пуну корпу ђаконија поносила: суво месо, неколико сушеница, вурду, сира, туршију, ракију, вино… Свако је од куће ово поносио. У кући где смо се окупљали је била препуна људи више но на славама. Телевизор је био појачан на максимално да би се чуо, људи су седели ко је где имао место, а у другој соби су били намештени столови са јелом и пићем. Ми, деца, смо седели на поду собе. Гуркали би смо се, галамили, а старији су нас стално опомињали да ћутимо, како би су могли да гледају новогодишњи пренос. Да, сећам се тога, југословенски председник Тито је са Јованком се одмах после поноћи обраћао здравицом нацији. Петарде нисмо имали, али су нама деци родитељи куповали, а у књижарама су се продавале, жижице или, како смо их звали, прскалице. Једино смо то користили од пиротехничких предмета. Пуцало се у поноћ, али правим оружјем: пиштољима и ловачким пушкама.
Наши родитељи су на око сат пре поноћи прелазили за постављеним столовима и почели би да мезе, пију, наздрављају… Ми, деца, смо ретко седели са њима за столом, јер смо већ били сити. Ми би смо уз игру, трчање по собама, већ од свега по нешто појели пре њих.
Сат после поноћи и дочека нове године, најуморнији од нас би поспавали на креветима, ко где је налазио место. Родитељи су остајали још мало, мезили би и пили, а потом би нас нежно будили и враћали би смо се кући. Успут, смо гледали где сија сијалица на којој кући у селу и мајка и отац су коментарисали нешто на тај рачун.
Силно јело и пиће би обично остајало код домаћина где се чекала нова година и наредно вече би се, али сада само одрасли и махом мушке главе, враћали да доједу и допију оно што је преостало.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
