• Поводом 102. годишњице смрти великог српског пјесника Алексе Шантића, Српска православна црквена општина Мостар, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ – Градски одбор Мостар, и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво „Гусле“ одали су помен и положили цвијеће на његов гроб на Православном гробљу Бјелушине у Мостару.

ФОТО: ТОП ПОРТАЛ

Старјешина Саборне цркве Свете Тројице у Мостару, јереј Душко Којић, истакао је да је важно и данас, као и сваког дана, сјећати се Алексе Шантића у његовом родном граду.

– Важно је сјећати се човјека који је знао, нарочито овдје, да град не чине зграде и улице, већ људи. Трудио се својом поезијом да допре до сваког срца и да га учини топлијим. Дао нам је најбољи примјер како се свим срцем може вољети своје, а не мрзити оно што је туђе и другачије – рекао је Којић.

ФОТО: ТОП ПОРТАЛ

Он је додао да новим нараштајима у Мостару настоје пренијети исту поруку: да воле и цијене своје, да на тај начин поштују и оно што је туђе, али и да пазимо једни на друге.

Предсједница Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ – Градски одбор Мостар, Сања Бјелица Шаговновић, нагласила је да национална друштва у Мостару кроз своје дјеловање настоје очувати сјећање на Шантића и да песника врате граду.

ФОТО: ТОП ПОРТАЛ

– Чувајући Шантића, ми заправо чувамо сјећање на једну епоху и на сјајне људе и генерације које су биле носиоци културне и националне мисли у Мостару. Шантић није био само велики пјесник, већ и носилац културне и националне мисли, духовни ујединитељ и промотер толеранције – истакла је Бјелица Шаговновић.

Она је додала да је пјесника волио цио град, о чему најбоље свједочи његова сахрана.

– Шантић је умро 2. фебруара 1924. године, а његова сахрана и данас се памти као највећа у историји Мостара. Тада је више људи присуствовало него што је град имао становника. Хроничари кажу да је у Мостару живјело око 11.000 људи, а да је Шантића испратило око 13.000. Град је тада изгледао као мајка завијена у црно, која тужи за својим сином. Сахрана је трајала од 14 до 19 часова, а неки су пјешачили и по 40–50 километара да испрате Шантића – казала је Бјелица Шаговновић.

ФОТО: ТОП ПОРТАЛ

Предсједник Српског пјевачког и културно-умјетничког друштва „Гусле“, Радислав Тубић, нагласио је да се човјек не мјери по ономе што узме, већ по ономе што остави.

– Шантић нам је оставио много. Оставио нам је поруку да не гледамо ко је какве вјере, већ да гледамо ко је какав човјек. „Гусле“, заједно са „Просвјетом“ и СПЦ, труде се да живи Шантићев дух и да сјећањем на њега приближе Мостар и Херцеговину времену које је било, сигурно, квалитетније – казао је Тубић.

Он је подсјетио да је, због разних политика, Шантић у свом граду дуго времена био запостављен, али да се нове генерације враћају његовом духу.

У понедјељак, 2. фебруара, у 19.00 часова у Музеју Саборне цркве (Владичански двор) биће приказана премијера документарног филма „Век прође, а што те нема“ у режији Драгана Милића и Драгана Величковића, снимиљен поводом стогодишњице Шантићеве смрти.

Алекса Шантић је рођен 27. маја 1868. године у Мостару, гдје је провео већи дио свог живота, а преминуо је 2. фебруара 1924. године.

ФОТО: ТОП ПОРТАЛ

Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, преминула као беба.

Живећи у трговачкој породици, укућани нису увијек имали разумјевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.

У граду је затекао „необично мртвило“, посљедицу „угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“. У почетку је био прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини и читао све што је могао доћи у Мостару.

Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека. Аутор је антологијских пјесама „Остајте овдје“, „Емина“, „Вече на школју“, „Не вјеруј“, „Претпразничко вече“, а његов пјеснички опус обухвата преко 700 пјесама.

Почетком 1887. године постао је сарадник „Голуба“, затим часописа „Босанска вила“, „Нова Зета“, „Јавор“ и „Отаџбина“. Наредне године основао је Српско пјевачко друштво „Гусле“, а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора „Просвјете“. Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа „Зора“, који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.

У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као „истакнутог српског националисту“.

На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радићевића, Јована Јовановића – Змаја и Војислава Илића, али је касније изградио свој израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.

Своју највећу пјесничку зрелост достигао је између 1905. и 1910. године када настају његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ којем је сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и нације.

Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта („Моја отаџбина“), а у неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину („Остајте овдје“, „Хљеб“). Он наглашава патњу и мучеништво као кључне моменте у историјској судбини српског народа („Ми знамо судбу“).

Љубавна поезија мостарског пјесника развијала се под снажним утицајем сеvdалинке. Амбијент његових љубавних пјесама чине баште, бехари, хамами и шадрвани, а дјевојке које се појављују у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима. Таква је пјесма „Емина“, која је својим духом толико дубоко ушла у народ да се и данас пјева као сеvdалинка.

ФОТО: ТОП ПОРТАЛ

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године.

Више школа у Републици Српској и Србији, као и једна школа у Сарајеву, носе његово име. По њему је названо и једно мјесто у Војводини.

На жалост, у његовом Мостару, само у трећини улице стоји плоча с његовим именом, а гимназија која је носила пјесниково име такође је преименована у Гимназију Мостар.

У Мостару Шантић има своју улицу и парк у којем се налази и његов споменик.

Српско просвјетно друштво „Просвјета“ – Градски одбор Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво „Гусле“ сваке године организују „Шантићеве вечери поезије“, а сваке треће године на манифестацији се додјељује и Књижевна награда „Алекса Шантић“.

ИЗВОР: ТОП ПОРТАЛ