101. ГОДИНА ОД СМРТИ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА – И даље недостају слова на његовом споменику у Мостару
-
На православном гробљу Бјелушине у Мостару служен је помен пјеснику Алекси Шантићу поводом 101. годишњице од његове смрти. Служење помена, традиционално, организују Српска православна црквена општина Мостар, Српско просвјетно и културно друштво “Просвјета”, Градски одбор Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво “Гусле”.
Предсједница СПКД “Просвјета” ГО Мостар Сања Бјелица Шаговновић рекла је да је Алекса Шантић велики српски пјесник и највећи пјесник кога је Мостар икада имао, космополита, родољуб и носилац културне и националне мисли.
“Алекса Шантић припадао је чувеном мостарском књижевном кругу заједно са Јованом Дучићем, Светозаром Ћоровићем и низом својих савременика. Поставио је темеље савремене културе у Мостару и од њега направио културно чудо. Ми смо и данас поносни на нашег Шантића и сигурни смо да његов дух и данас лебди око нас и да је и данас препознатљив симбол Мостара”, рекла је Бјелица Шаговновић.
Наглашава да културна друштва, чији је Шантић био оснивач, и данас свој рад темеље на Шантићевој оставштини. О томе говори, како каже, и податак да је мостарска ”Просвјета” у протеклој години низом догађаја обиљежила 100 година од смрти Алексе Шантића, попут Шантићевих вечери поезије, Књижевне награде, промоција, издавања Сабраних дјела Алексе Шантића и низом других догађаја.
“Тако настављамо и даље. Надамо се да ће се Шантић вратити у свој Мостар и заузети мјесто које му и припада. Шантићу је враћена његова улица, а морамо се присјетити да је гимназија у центру града носила његово име и надамо се да ће сазрети времена да поносе поново то име”, рекла је Бјелица Шаговновић.
Каже и да се културна друштва својим дјеловањем труде да младима врате Шантића.
“У школама које наставу изводе по плановима на српском језику Шантић је заступљен. Нажалост у Федерацији у наставним програмима мислим да то није довољно. Надам се да ће се барем млади у Мостару заинтересовати да што боље упознају пјесника који је прославио наш град и који је најважнија књижевна личност икада у овом граду”, рекла је Бјелица Шаговновић.
Старјешина Саборне цркве Свете Тројице у Мостару Душко Којић каже да је Шантић јако значајан за Мостар и културу свих народа који живе у Босни и Херцеговини.
“Његов значај је немјерљив. Међутим, јако мало је у Мостару заступљен лик и дјело Алексе Шантића који је симбол овога града. Поред Старог моста или Саборне цркве, Мостар је сигурно препознатљив и по Шантићу. Многи долазе у Мостар и због великог пјесника који је обиљежио једну епоху овога града”, каже Којић.
Прича да они који туристички посјећују Саборну цркву увијек питају и гдје је гробно мјесто Алексе Шантића, а да неки оду и до парка.
“Тај парк годинама се бори за опстанак. Годинама се прича хоће ли бити обновљена слова на споменику Шантићу. Ето нека ту Град покаже више сензибилитета према пјеснику који је прославио овај град. Ми као црквена општина, заједно са “Просвјетом”, низом манифестација, као и овом данас, одржавамо сјећање на нашег пјесника”, рекао је Којић додајући да су се синоћ на Светосавској академији дјеца кроз пјесме о Светом Сави и Алекси Шантићу још једном присјетиле пјесника и његових пјесама о свецу и пригодно га поменули пред годишњицу његовог упокојења.
Мостарски новинар Златко Сердаревић отпјевао је Шантићеву пјесму ”Лаку ноћ”. Он каже да је заљубљеник у поезију Алексе Шантића који је узор многима, не само као пјесник већ као човјек.
“Био је посебан. Све што је радио еманира нашег херцеговачког човјека, осјећајног, хуманог, сензибилног и то привлачи и мене да се идентификујемо са њим”, каже Сердаревић.
Сердаревић припрема и књигу о Шантићу у којој ће бити до сада необјављени детаљи.
Наш највећи пјесник ”по души и срцу” Алекса Шантић умро је на данашњи дан 1924. године у 06:25 часова, од тада неизљечиве болести – туберколозе. Мостар и данас памти и препричава његову сахрану, јер се таква ни прије, ни послије није догодила у граду на Неретви.
Сахрањен је на православном гробљу Бјелушине у Мостару.
Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, гдје проводи највећи дио свог живота.
Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Михе званог “Аџа”. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба.
Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.
У граду је затекао “необично мртвило”, које је било посљедица “угушеног херцеговачког устанка против Аустрије”. У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.
Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека. Аутор је антологијских пјесама “Остајте овдје”, “Емина”, “Вече на шкољу”, “Не вјеруј”, Претпразничко вече”, а његов пјеснички опус је преко 700 пјесама.
Почетком 1887. године постао је сарадник “Голуба”, затим часописа “Босанска вила”, те “Нове Зете”, “Јавора”, “Отаџбине”. Наредне године основао је Српско пјевачко друштво “Гусле”, а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора “Просвјете”. Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа “Зора”, који је покренуо с Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.
У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као “истакнутог српског националисту”.
На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића – Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.
Своју највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.
Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта /”Моја отаџбина”/, а у неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет /”Остајте овдје”, “Хљеб”/. Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа /”Ми знамо судбу”/.
Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних пјесама је амбијент баште, бехара, хамама, шедрвана…, а дјевојке које се појављају у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима. Таква је пјесма “Емина”, а дух те пјесме је толико погођен да је пјесма ушла у народ и пјева се као севдалинка.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Више школа у Републици Српској и Србији, те једна школа у Сарајеву носе његово име. По њему је названо и једно мјесто у Војводини.
Прошле године Мостару је враћена Улица Алексе Шантића, у Мостару је и Шантићев парк гдје се налази и његов споменик. Гимназија која је носила пјесниково име преименована је у Гимназију Мостар.
ТОП ПОРТАЛ