Житомислићи – оаза мира, љубави, вјере и наде


  • У питомој долини Неретве, у тишини манастира Житомислић, херцеговачке светиње из XВ вијека једино што се чути може је цвркут птица и тиха молитва са усана монаха.

otac-danilo

Молитва која спашава, молитва која исцјељује, молитва која доноси утјеху и спас у тренуцима када ти је најтеже, молитва која је вијековима често била и једина утјеха херцеговачком народу. Молитва која је, и гле чуда, можда и један живот спасила на интерном одјељењу болнице у Мостару. Молитва, коју је са својих усана упутио игуман Житомислићки Данило. Молитва која је са небеског свода спасила супруга Сање Симић, мјештанке Житомислића.

„Мој муж је прије неколико година био тешко болестан, био је три мјесеца у болници, у року од двадесет дана имао је три операције. Једну вече, око 19 часова, звали су нас да дођемо и да се опростимо са њим јер су били сигурни да умире. Моја млађа кћер и ја смо заједно са игуманом Данилом отишле у болницу. Иначе, како нисмо имали аутомобил, он нам је у тим тренуцима био на располагању. Нас троје смо дошли у болницу, а мој муж је био порикључен на апарате, трзао се и буквално сам видјела како умире“, са узбуђењем прича Сања.
Не губећи наду и вјеру, замолила је начелника интезивне његе, да пусти игумана Данила у собу.
„Игуман је ушао у собу, узео мог супруга за руку и читао му молитву и причао. И сада се тресем када се сјетим тог момента. Након тога је први пут након 20 дана мој муж мирно спавао. Отишли смо кући на пар сати и ујутру када смо дошли поново око пет часова, начелник је пред визиту изашао пред игумана, пружио му руку, рекавши му: „Сва моја медицина није урадила оно што сте ви ноћас успјели – честитам вам, спасили сте га!“.

zitomislic-2016-16-custom-1
Сања каже да је савршено живјети у окружењу манстира Житомислић, да мир који овдје осјети не постоји нигдје друго.
„Можда сам субјективна али бољих монаха од наших нема. Мој миљеник је игуман Данило, па отац Лазар који је појам смирености и доброте. Недавно нам је дошао и отац Нектарије који је, ако смијем да се тако изразим једна добра душа. Са оцем Константином у најобичнијој причи нешто научите. Ту је и отац Гаврило који је млад, вриједан и увијек спреман да помогне. Они су тако добри према нама, али и према свим људима са стране који посјећују ову светињу…“, закључује Сања.
Данило Павловић је 2002. године постао игуман Манастира Житомислић.
„Прије тога сам боравио у манастиру Тврдош у Требињу. Сјећам се, да када год сам долазио у Мостар, Метковиће или овдје у околину у Доњу Неретву, увијек ме привлачило то да дођем у Житомислић, који је тада био потпуно порушен. Али без обзира, и тада када је то била једна страшна рушевина, увијек се осјећала једна посебна атмосфера, која је била неуништива у овом манастиру. Тако да је 2002. почела обнова манастира, добијена су средства за рашчишћавање рушевине и онда је Владика Григорије ријешио да некога пошаље овдје, али то није никоме хтио да наметне као своју вољу него је тражио да се неко од нас јави. Ја сам се одмах јавио јер сам имао жељу да помогнем обнови ове светиње“, истиче игуман Данило.

Он каже да живот у манстиру је један посебан начин који се састоји у интезивнијем служењу Богу и Цркви.
„Али узмимо да је сваки човјек позван на то, онда ми монаси никако не смијемо да мислимо за себе да смо другачији а поготово не да смо бољи. Само на овај начин ми желимо да смо више на служби него други људи, али увијек надајући се у Бога да Он види сваког човјека и свачије срце, па је самим тим то на неки начин и одговорније и теже“.
И у Манастиру Житомислић важе иста правила као и у свим другим манастирима.
„Молитва, рад и служење другима. Дан почињемо јутарњом молитвом у седам часова, затим се разилазимо и подјелимо своје дневне обавезе. У манастиру је увијек неко гостопримац, онај који дочекује госте и то је врло важна функција, поготово код нас у Житомислићу, јер нас посјећује много туриста, много поклоника. Увијек се трудимо да људима будемо на помоћи јер је ово мјесто гдје су се људи вратили, гдје наши људи припадају једној повратничкој популацији са извјесним проблемима и тешкоћама.“

Много је проблема са којима се људи у овом дивном мјесту сусрећу, а проблем запослења је један од највећих.
„Период повратка Срба у долину Неретве је дуг. Људима је увијек проблем обнова кућа, поврат имовине, људи немају ту сигурност да имају неки сталан посао. То су углавном проблеми са којима се људи сусрећу, некад очекују да ми можемо много више него што заиста можемо, али је просто битно да сви људи ово осјећају као свој дом и да имају могућност да са неким попричају.“

Игуман Данило истиче да је од изузетне важности људе савјетовати да покушају живјети једноставан, обичан живот без обзира колико су проблеми велики.
„Проблеми су свуда, у читавом свијету. Ми морамо да нађемо разлоге за радост. Морамо се радовати свему што нам је Бог дао. Сваки човјек може у себи пронаћи разлог за радост, да каже не само није мени најгоре већ „Мени је стварно добро, зато што сам жив, зато што имам могућност да живим. Зато што имам људе који ме окружују, зато што имам могућност да неког волим и да ме неко воли.“

„Људи најчешће упадају у проблеме због гријеха и грешака које праве. Оно што је најважнија јеванђељска порука је да нема човјека да не гријеши. Гријех је нешто што је потпуно својствено палој људској природи“, додаје Игуман Данило.
„Само онај који о себи нема реалну слику може да каже да је без гријеха. Једино је Христос без гријеха, сви остали људи су грешни. Оно што је најгоре је кад људи кажу – Ја то никад не бих учинио. Врло брзо га живот демантује и брзо упадне у такав гријех. Најбитније је да човјек када га мучи осјећај кривице због учињеног гријеха, грјеховних страсти да има поуздање у милосрђе Божије. Да је Бог милостив онако како је милостив отац и мајка, као што родитељ воли своје дијете и то још више. И просто у Њему нема жеље за осветом, за кажњавањем него је Он просто тај који чека на нас, на наше обраћење, на то да будемо бољи.“

Васкршњи пост је иза нас, а то је вријеме покајања, молитве и резервисаности за себе. Вријеме када кроз чишћење тијела и пазећи шта једемо треба још више да пазимо шта радимо.

„Треба да истражујеме себе, каквом смо гријеху склони. Вријеме поста је вријеме покајања а свако покајање резултира радошћу Васкрсења. Васкрс нам даје наду и показује основни смисао наше вјере.“
Шесторо монаха, заједно са 45 породица живе у селу као једна велика фамилија.

„Трудимо се да сви заједно будемо једна велика заједница, да сви људи у овом селу осјећају овај манастир као своју кућу. Сва дјеца која овдје живе играју се у нашем дворишту као у свом. И то је највећи смисао нашег постојања овдје. Зато је Христос и постао човјек, зато је прошао кроз голготу и страдање и Васкрсење, само да нас учини блискима и једнакима. Све што пише у јеванђељу има ту хуману и људску мјеру“, истиче Игуман Данило и закључује разговор са основном поруком: „Будите радосни, радосни јер знате шта јесте и који вам је смисао живота“!

zitomislic
Из Житомислића, вратили смо се са надом, вјером, испуњени радошћу. Вратићемо се ако Бог да опет јер приче које смо чули боравећи на овом тихом, мирном мјесту вриједиће цијели живот.

извор: Радио Требиње/Сунчица Пешић



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар