ПРЕДРАГ САВИЋ: ЗАШТО ЈЕ ДУБРОВНИК БИО ОАЗА СРБА РИМОКАТОЛИКА

  • Једна заборављена студија Ратка Пасарића открива зашто је у Дубровнику некада било толико много Срба римокатолика

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Времена има довољно за све оне који ће га добро искористити

Ова мудра мисао Леонарда да Винчија потврду је доживела и након објављивања првог издања Госпара др Мата Грацића. Нова сазнања о Мати Грацићу и његовим дубровачким Србима, низала су се као траци. Добијали смо и одговоре на питања која су нам у први мах била нерешива или тешко објашњива. Тако нам је недостајао и већи део одговора откуда толико велики број Срба римокатоилика у Дубровнику.

Захваљући Николи Милованчеву, историчару из Љубљане добили смо важне смернице како да подробније појаснимо откуд српски живаљ у Дубровачкој Републици и како су Срби систематски превођени у католичанство од 1333. године када је Стон, са Стонским Ратом и Приморјем предат Дубровнику у посед.

Милованчев је говорећи на промоцији у Београду, „Госпара др Мате Грацића – настанак и нестанак дубровачких Срба“ у Београду, навео више десетина историјских извора који говоре да су Срби били изузетно бројно становништву у дубровачком приморју. Уз савет овог врсног историчара, истраживача и правника пронашли смо студију „Српско православно житељство западних крајева Дубровачке Републике до у 14. стољеће, СТОН, СТОНСКИ РАТ, ПРИМОРЈЕ“ аутора Ратка Пасарића – Дубровчанина.

Затим и књиге: „Стон у средњим вјековима (црквено-историјска студија)“, епископа Никодина Милаша, „Повијест Дубровачке републике“ Кристијана Енгела из 1903. године у преводу дон Ивана каноника Стојановића, „Земљиште радње Немањине“, Стојана Новаковића из 1877.године…

Неправедно заборављену поменуту студију Ратка Пасарића, врлог потомка чувеног Антуна Пасарића, Србина римокатолика, власника Српске дубровачке штампарије, који је смртно страдао заједно са Антуном Фабрисом после боравка у аустријском казамату због објављивања песме Уроша Тројановића, о чему смо раније већ опширно приповедали, објавила је Митрополија загребачка 1983. године.

Ратко је рођен 1916. године у Дубровнику. Отац му је био поморски капетан и српски националиста римокатоличке вероисповести. Део живота Ратко је провео у Новом Саду, где је и умро 1984. године. Доказао се као врстан песник, али и као новинар, историчар, фељтониста, уредник. Критичари су га најчешће упоређивали са Лујом Војиновићем, често цитирајући следећу реченицу:

„Пасарић воли историјски податак који за њега никада није мртва чињеница него остатак некадашњег живота, који је био разноврстан, занимљив и бујан.“

Од Пасарића сазнајемо да су у прохујалим временима Стон, Стонскн Рат (доцније прозван полуотоком Пељешцем) и све Захумско примopje — штo нам доказују бројни стародавни и новији писани извор беху насељени српско-православним живљем.

Нема сумње да су житељи Стона, Рата и Сланског приморја у прво време били Илири, па онда римски колонисти, обраћени на хришћанство посредовањем западних мисионара. Од друге половине 7. века споменуте пределе почињу насељавати Срби, који у почетку беху пагани, а тек од 9. века хришћани, обраћени од стране источних мисинонара.

Срби су постепено у тим cвим приморским пределима истиснули римске колонисте, па тако да почетком 10. века њих готово да и нема на тим стонским просторима.

Пасарић даље бележи да „услед тога у тој области нестаје и западни (римско-латински) обред, а завлада источни уз славенско богослужје. У то вријеме хришћанска је вјера јединствена, уз двa обреда (западни, римски, латински и источни, грчки)“.

Пасарић констатује: „У Захумљу и његовом приморском дијелу романизам је био одвећ туђ за српски народ, а то се подручје и налазило изван римске духовне јурисдикције. Кад је услиједило коначно црквено разједињење, између Западне н Источне цркве, тада се прекида и она последња веза вјерског јединства, која је дотле бар у томе још везивала танким нитима Захумље са латинством. Православни српски народ у Захумљу и захумском приморју зависио је од духовне јурисдикције рашког (српског) архиепископа. У првој четвртини 13. ст. долази до оснутка посебне епископије за хумску кнежевину са епископалним сједиштем у Стону. Доцније се стонски владика преселио у манастир на Лиму (у унутрашњост тадашњег Захумља).“

Пасарићево истраживање показало је да све до 13. века у Дубровнику није било прогона следбеника православља. У првој деценији 13. века Сенат доноси одлуку да нико не може бити држављанин Републике ако није римокатолик. Дон Иван Стојановић пише да од тада:

„Дубровник, дуго времена, није хтео допустити на својој земљи православним Србима – ни живима цркве, ни мртвима гроба.“

То потврђује и податак да је 1321. године у Дубровачкој ријеци, код села Рожата, православцима отет Светобогородични манастир. Исто се догодило и на острву Локруму, где је православни манастир предат на управу бенедиктинцима (запис G. Gelnichich – Anunuario dalmatico – Zara, 1885.).

У намери да зауставе уништење православља на тим просорима из Стона су 1346. године тражили помоћ од Цара Душана. Организовали су православни верници и мини устанак у Стону и привремено протерали фратре. Цар Душан је дуго преговарао са Сенатом Дубровника, који је привремено обуставио своје одлуке о изгону православних свештеника. Одмах по смрти Цара Душана 1355. године године, прогнани су преостали српски свештеници и то супротно обећању датом Цару Душану приликом његове посете Дубровнику 1349. године.

Пасарић је описао и како се у целом Сланском приморју проповедало православље, јер је све до почетка 15. века било део српског Захумља. Чим је Дубровник 1405. године дипломатским путем задобио Слано и Сланско приморје, протерани су сви православни монаси и свештеници. Сви житељи су силом преведени у католичанство.

У Порфирогенитовим спима, на које чест позива и Никола Милованчев, набројани су сви градови које је обухватало Захумље, али и острва: Корчула, Мљет, Хварм Брач, Хвара, Вис и Ластово. Барем десетак историчара истиче да је река Цетина делила Захумље од Хрватске.

Познато је да распадом зетске државе – Дукље, Захумље са Стоном, постало саставни део српске државе. Стон је најмање 150 година био у саставу немањићке Србије. Православни епископи су столовали у Стону, у данашњој цркви Госпе од Лужина. Са пропашћу Стонске епархије која започела 1333. године, какав такав отпор православаца католичењу трајао је још седамдесетак година јер, фратри су имали велике муке да спроведу свој план преобраћања због дубоко укорењеног поимања о српском пореклу и сећања о деловању стонске епархије.

Године 1333. Стон и Стонски Рат улазе у посед Дубровачке Републике, кoja присилним путем покушава покатоличити православне Србе — искључиве житеље те области. Република изгони православне свештенике и калуђере, али то није баш лако ишло, јер се православни пук бунио, будући је био дубоко одан православљу.

Послије смрти цара Душана (1355.) Peпублика убрзано тад спроводи покатоличавање. Пасарић наводи, да 1358. године Дубровник долази под заштиту угарско-хрватског краља, а сви ти краљеви су римокатоличке вере и штите католичанство, којег сматрају главним ослонцем своје државе, исто као и влада Дубровачке Републике.

Епископ Никодим у својој студији о Стону, штампаној 1914. у Дубровнику, уз помоћ Матице српске дубровачке и у Српској штампарији, на крају књиге (Додатак, стр. 116-124) нзноси, да је 1913. године добио нз Херцеговнне један изворни рукопис на талијанском језику под насловом „Cenni sull’ attivitа dei Fratri Minori а Stagno е luoghi adiacenti“, кога је написао 1772. фратар Г. Вињалић (на 56 страница средњег октава).

Вињалић је био познат као доста објективан писац, а у писању је далеко од верског фанатнзма. У том свом рукопису он говори о верском стању у Стону прије доласка фратара. Писао је о о фрањевачком самостану у Слапому, који је био утемељен г. 1399. године, кад је босански бан С. Остоја ycтyпио то приморје Дубровачкој Републици. Фра Вињалић потврђује да је Стон и читав полуоток одавно био насељен православнима. Интересантно је, како нам наводи тај писац, да су фратри у Сланом имали вeћe пoтeшкoћe и далеко веће муке у преобраћању православних, неголи у Стону и на Рату. По свему изгледа да су Слањани били најупорнији у одбијању прелаза у католичанство.

Срби у Сланоме се yбpзo побунише и успели cу да од Остоје исходе, да Дубровнику одузме сланско примopje, које им је мало пре тог времена уступио. Тек када је Остоја био збачен с престола и престо oкo 1404. године заузео краљ Твртко IÏ, коме су у томе помогли Дубровчани, тек тада је Републици враћено сланско приморје. Тада су фратри ycпели жестоком присилом уз помоћ дубровачких власти да преобрате православне. Ти досељени босанки фратри нашли су за своје акције погодно тло у Републици.

Они су својски радили и успели да и источне крајеве Републике, односно њихов православни живаљ преобрате у католичку веру.

Фра Вињалић у наведеном спису говори и о фрањевачком самостану у Конавлима (источни крај Дубровачке Републике) и како су фратри тамо обратили православне Конављање у римокатолгичку вјеру.

„Кад је тај териториј у 14. стољећу потпао под Дубровачку Републику – дубровачка влада – одана римском папи и задојена римокатолицизмом – убрзо је успијела да насилно одстрани православне свештенике и калуђере, те да силом закона преведе древне житеље на римокатоличку вјеру, на западни, латински обред и западну културу“, наводи Пасарић и даље појашњава:

„Током стољећа, примивши нови вјерозакон, обред и обичаје, старо житељство и њихови потомци све више заборављаху своје поријекло (српско) и стару прадједовску вјеру (православну). Република Св. Влаха поступно насели већи број римокатоличког живља из гpaдa Дубровника, градске околицe и из других западних страна. Све се то постепено cтопи. Дубровачкој влади није било стало до српског имена, нити га је затирала, сматрајући све своје становништво дубровачким Словенима, али везана дубоко уз римске папе није дозвољавала било какво испољавање православља, све је морало бити римокатоличко. Послије пада Републике и током 19. ст. све се више испољава на дубровачком подручју хрватска национална припадност, чему је много придонио својим акцијама хрватски римокатолички клер (који у Дубровник све више долази из Босне и Хрватске Далмације). Тако се подручје о којем јe овдје ријеч исказа хрватским. Поштујући принцип изјашњавања у нацноналном погледу, не треба забашуравати хисторијску истину, да је речено подручје до у 14. ст. било српско и православно.“

Како је текло уништење Стонске епархије и покатоличавање Пасарић поткријепљује и доказује проучавањем и цитирањем педесетак писаних историјских извора и дела. Пасарић тако истиче: „Сматрамо да смо недвојбено изнијели како су западни крајеви Дубровачке Републике од сеобе Славена па све до краја 14. ст. (кад сви ти крајеви улазе у склоп Републике) били насељени Србима, који у 9. стољећу примише хришћанство источнога обреда.

Ваља знати и то, да се током стољећа у западне крајеве Дубровачке Републике населио већи број Хрвата – римокатолика из Далмације, што римокатоличка Република, па доцније аустријска управа, радо гледаше. Старосједиоци се стопише с новим досељеницима. Помало се изгуби код многих свијест о свом српском и православном поријеклу и уз католичку римску вјеру почеше се изјашњавати у доцнијим стољећима (18., 19., 20. ст.) Хрватима. Иначе за Републику је важило да су сви њени поданици Словини, а уједно римокатолици.“

Отуда и научно потковано објашњење како се у Дубровнику, кад се из „словинства“ рађало хрватство и српство, појавио поприличан број дубровачких Срба — римокатолика свесних својих корена и не ретко до последње капи крви оданих свом српском пореклу.

Данас је на подручју које је обухватала бивша Дубровачка Република у националном погледу велика већина хрватског живља. Пасарић констатује: „мало по мало нестајаху Срби – католици, неки се претопише у Хрвате, а неки се не изјаснише Југословенима, остаде их у 20. ст. веома малени број.

„Пасарић наводи „да његова студија нема другу сврху него да нaм укаже на повијесну чињеницу, данас од многих заборављену — да су, у прошлости, Срби чинили веома велик број пучанства дубровачког краја.“

Предраг Савић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: ПРЕДРАГ САВИЋ: ЗАШТО ЈЕ ДУБРОВНИК БИО ОАЗА СРБА РИМОКАТОЛИКА

  2. Pingback: Предраг Савић: Зашто је Дубровник био оаза Срба римокатолика – Магацин

Оставите коментар