Мр Божо Бобан Вукоје: Херцеговина у срцу

Мр Божо Бобан Вукоје: Херцеговина у срцу

  • Готово да не постоје они који нису чули за “Блог једног Херцеговца у Београду”. Иза њега стоји Божо Бобан Вукоје, Херцеговац из Билеће који је успјешну каријеру изградио у Србији. За читаоце портала Херцеговина промо Вукоје говори о својим почецима, образовању, пословним подухватима и љубави према завичају – који му и те како недостаје.

Вјерујем да многе интересује, како сте дошли на идеју да оснујете „Блог једног Херцеговца у Београду“?

На то питање бих вам могао детаљно одговорити својим првим текстом објављеним на блогу „3856 криваца“. Управо толико динара сам годинама одвајао за закуп домена вукоје.рс који је и даље зујао празан у пренатрпаном WЕБ етру. И, као и сваком рационалном Херцеговцу, просипање пара забадава није могло вјечно трајати… Са овог аспекта, мислим да сам изабрао добру идеју, јер сам презадовољан цјелокупном атмосфером око блога и његовом читаношћу не само на овим нашим просторима него и широм свијета. Ево вам и један интересантан податак – блог је за сада читан и посјећен чак из 135 земаља широм свијета… Мени то индиректно указује на само једно – докле све није стигао тај наш весели човјек, “трбухом за крухом”?!

У чему проналазите инспирацију за текстове у којма се, готово увијек, пронађу Херцеговци?

У животу и нашем односу према њему. Живот је оно што ме највише занима и моја животна мисија је проникнути што дубље у њега, његову смисао и филозофију… Покушати досећи до неких његових неписаних постулата, којих, како се људи и друштво нажалост брзо мијењају, бива све мање. А што их буде бивало мање, живот човјека ће бити све тежи и компликованији. Као што је већ данас тежи и за разумијевање и живљење него што је то био прије 50 година. Некад прије је могао проћи и читав животни вијек а да човјек много не обраћа пажњу на то куд га живот води и шта му спрема. Данас је то практично немогуће. Имам утисак да на сваке 3 године, малтене, морамо опет неки жмигавац палити, кочити, смањивати или давати гас… Човјек је све збуњенији у кожи возача сопственог живота. Више он сада воза нас, него ли што ми с њим успјешно управљамо…

Иако је блог већ на самом почетку престао бити само „херцеговачки“, јер га активно прате и читају људи који немају ама баш никакве везе са Херцеговином, насловом блога јасно је наглашено да су све те ријечи, мисли и ставови скрчкани у једној херцеговачкој кухињи… А, као што сте то добро примијетили, свако мало се у текстовима дотакнем наше Херцеговине и Херцеговаца. Стало ми је и до ње и до њих!

Важите за изузетно успјешног пословног човјека. Шта је пресудно за постизање пословних резултата, упорност карактеристична за људе из ових крајева или нешто друго?

Е, сада… Пословни успјех је релативна ствар и може се посматрати на више начина и из више углова. За некога сам сигурно и неуспјешан, а можда и за самог себе нисам довољно успјешан. Није лоше вјеровати да увијек можеш бити бољи сутра него што си то био данас. Ја вјерујем и живим на тај начин. Провукао сам ја ту крилатицу кроз више својих текстова. Уосталом, и на почетној страни мог блога, тј. на самим „вратима“, убијеђен да по сваком питању можемо и више и боље у животу, „приупитам“ ја сваког госта: „Да ли можемо више, да ли можемо боље?“ И онда својим текстовима покушавам указати на то да заиста можемо.

Упорност је у свему битна и у сваком успјеху носи велики дио колача. А, у блиској је вези са вјером у самог себе. Нама Херцеговцима и једно и друго никада није представљало проблем. Мада, у овој ери медијског лудила и олаке „младалачке“ доступности свим могућим трендовима преко интернета, наш вјековни, стамени херцеговачки дух се почео крњити… Тај, свакако, неминован слијед догађаја су једино родитељи, својим прилагођеним начином васпитања могли добро да успоре, али изгледа да нису били свјесни те потребе или су имали нека преча посла… Овако се плашим да ћемо временом постајати као и сви други. Тј. ништа мање и ни по чему више препознатљиви од других, какви сада још увијек јесмо. Вјерујте ми на ријеч, нико “са стране” није баш имун на помен Херцеговине и Херцеговаца, небитно у каквом смислу и контексту…

Нашалићу се па још рећи да је за успјешне пословне резултате довољно бити само прави Херцеговац! И додаћу да искрено више волим кад се о мени прича као човјеку у човјеку, него ли о успјешним пословним резултатима тог човјека. Успјех дође и прође, али човјека треба задржати у човјеку, што је у овим и оваквим временима заиста све теже…

Када подвучете паралелу, која је основна разлика између „чврстог херцеговачког камена и климаве београдске калдрме“?

Велика. И мала. Калдрма нема својства тог херцеговачког камена, а камен нема ту ширину и могућности београдских булевара… Једно за друго су као идеална комбинација. Има један фин текст написан на ту тему и препоручујем га за читање: Камен међ` калдрмом или Херцеговац у Београду“. То би био свакако детаљнији и адекватнији одговор на Ваше питање.

Шта вам највише недостаје из завичаја и имате ли можда амбиције да се једног дана вратите у Херцеговину за стално?

Из завичаја ми највише недостаје завичај. То је послије породице за мене једна од најосјетљивијих ријечи у нашем језику и мом срцу. Завичај је за мене дио живота који, колико год удаљен од њега био, ја на неки начин још живим. И нисам престајао. Често га посјећујем, а на овај или онај начин, свакодневно сам у контакту са „огњиштем“, мислим, бринем, помажем и пишем о њему… А то за повратак… Питање мојих свих питања. И нисте баш морали, од тог питања бјежим и сам од себе… Искрено, моја Билећа за коју бих све дао, тренутно не пушта тај филм који би мој живот волио трајно да гледа у неком граду… Међутим, чини ми се да разноврстан тим требињских режисера и сценариста већ годинама снима „херцеговачки римејк“ који би сваки просјечан, миран, здрав и скроман живот волио гледати на свом репертоару…

У недавно објављеном и свакако запаженом тексту “Кокета подно Леотара”, Ви и отворено причате о симпатијама које гајите према Требињу…

О Требиње сам се огријешио, „украо“ сам му једну од најљепших дјевојака коју је дало и морао сам се нечим мало одужити, а тај надахнути текст о вашем лијепом Требињу је прочитало баш пуно људи… Неки од њих, мени потпуно непознати су ми се након прочитаног текста јављали како ће обавезно да посјете Требиње и увјере се у те освајачке походе Требиња о којима сам писао… Неки други, и познати и непознати, су ми слали слике, јер их је текст затекао баш у Требињу.

Обрађивањем тема од друштвеног значаја на Вашем блогу подижете свијест читалаца. Који текст бисте издвојили као онај који је „покупио“ највише реакција?

Па било је ту неколико текстова који су побрали огромне симпатије. Нпр. текст о Новаку Ђоковићу “Српско Нолекуларно оружје” је прочитало преко милион људи. Пренио га је не знам више ко није, читан је на неким београдским радио станицама, препричаван и хваљен електронски и уживо… Чак сам га, мало касније, на његово опште одушевљење и лично са Новаком анализирао… Међутим, емоције и поруку коју су у етар послали текстови о крађи српских беба – “10.000 разлога за српско море суза!” и “Гурајте дјецу да живе своје животе“, текст који говори о односу родитеља и њихове дјеце, са аспекта осамостаљивања и одрастања, су биле далеко јаче… Ту би им се могао придружити и текст “Зашто нестају мушкарци у младићима?“, са темом која говори о томе колико је процес служења војног рока утицао на формирање здравијих, јачих и за живот спремнијих мушкараца у нашим младићима…

У ћаскању са Новаком Ђоковићем

Велики број студената из Херцеговине бира баш Београд за град у којем ће градити каријеру. Имате ли неки савјет, како се Херцеговци најлакше могу уклопити у ту средину?

Некада је тако било. Београд је постао скуп град за живот и чини ми се да наша дјеца сада више одлазе на студије у неке мирније и јефтиније градове. Колико год то било тешко изводљиво родитељима, мислим да је права грехота да један вансеријски свршени гимназијалац оде на студије негдје ван Београда. Не говорим то само због преферирања најозбиљнијих факултета Београдског универзитета већ и због свих оних могућности које га чекају након студија. Београд је ипак центар свих дешавања и град са највише могућности у региону. Не дај Боже, најбоља је и одскочна даска за гдје год „преко“. У таквим случајевима мора да се нађе неко рјешење у виду стипендија да неко ко заиста вриједи, треба да дође у Београд на најтеже школе… Ево, ја ћу се лично потрудити за помоћ својим вансеријским Билећанима чији родитељи нису прилици да их пошаљу на студије у Београд, а нека се неки други “београдски” Требињци, Гачани, Невесињци, Љубињци потруде за оне своје. Сви ће ти момци и дјевојке касније пронијети глас Херцеговине и свог града на најбољи могући начин… Нису они тек тако и случајно најбољи, а свакако да би им поручио да и овдје буду то што јесу доље и да никада не одустају од свог циља и амбиција! Да је њихов пут исцртан још у Херцеговини и да све нове пред којима ће се овдје наћи за вријеме студија, једноставно игноришу…

Шта ће љубитељи Ваше писане ријечи моћи прочитати у наредном периоду, имате ли у плану неке нове теме?

Тај план нема нико. И да га има, некада је само једна секунда потребна да буде нарушен, тј. да неки текст својим приоритетом улети умјесто намјереног. Испочетка сам, као у свему што радим, правио неки план, али сам врло брзо увидио да од тога нема вајде. Дакле, и ја ћу са вама читати оно што још увијек не знам да ћу написати…

Познато нам је да сте били један од иницијатора добротоворне вечере за обнову Храма Светог Саве у Билећи на којој су прикупљена значајна финансијска средства. Да ли се у будућности може очекивати још неких акција тог типа?

Истина. Та идеја је резултирала након једне попијене кафе са мојим пријатељем и једним чувеним и дубокоумним Херцеговцем проф. др Миленком Џелетовићем. Ту нам се прикључио још један велики и успјешни Херцеговац у Београду, Раде Вујовић и под окриљем Завичајног клуба Билећана у Србији све смо то фино и успјешно организовали. Мишљења сам да појединци увијек треба да помогну колико могу, али да се неке крупне акције морају ријешавати системски у оквиру билећке општине. У преводу, нека свако ради свој посао.

Оно што ме тренутно највише у Билећи боли јесте стање и фасада наше Основне школе, Петар II Петровић Његош која у односу на другу Основну Школу Свети Сава изгледа као неки напуштени казамат у центру града, а не да служи распјеваној дјечици на радост и угођај. Волио бих кад би се пробудила заједничка савјест неких добрих и хуманих људи па да тој лијепој, паметној дјечици „обојимо“ и средимо њихову рањену и једнобојну школицу. Уједно, да им и сачувамо њихове главице од тих комада фасаде који им свакодневно пријете са ње. У тој намјери спреман сам први да кренем пошто знам да се нећу моћи смирити док год је таква каква јесте… Никад се не зна, можда Бог и овим путем споји некога са неким па да нашој дјечици из тог дијела града вратимо осмјех на лице, какав већ увелико имају дјечица из оне друге основне школе…

Руинирана Фасада ОШ Петар II Петровић Његош у Билећи

Послаћу Вам линк па погледајте и „ширите даље“ како изгледа школа билећких ђака првака. Па ми реците како могу с осмјехом да долазе у њу, буду насмијани испред ње и у њој? Како да навикну себе на радост и оптимизам када већи дио дана проводе у таквом чемерном и опасном окружењу?

Галерија слика фасаде Основне школе Петар II Петровић Његош у Билећи

Поменули сте Завичајни клуб Билећана у Србији, колико сте активни у њему, ми колико чујемо тај Клуб успјешно и запажено функционише?

Па не могу баш рећи да сам преактиван у Клубу. Да се опет нашалим и кажем да је довољно било што сам га лично, уз још неколико вриједних “омладинаца” покренуо и основао прије 5 година. Сада сам ту да помогнем колико могу и колико стижем. Хоћу да кажем да сада има и вриједнијих и активнијих по том питању од мене. Круна тог клуба су хуманитарне акције којих је било заиста доста запажених као и организација Билећког сијела, гдје се крајем сваке године у Београду окупи више од 400 билећких душа… Да искористим и ову фину прилику да позовем све заинтересоване земљаке и пријатеље Билеће на овогодишње окупљање које ће се одржати 17. новембра. То заиста буде изванредна прилика за дружење, нова познанства, обнављање неких старих, весеље и музику уз херцеговачке специјалитете… Овом приликом позивам и уредништво Вашег цијењеног портала “Херцеговина Промо” да нам се придружите ту вече. Било би нам заиста задовољство да заједно проведемо ту вече…

И шта би на самом крају поручили нашој Херцеговини?

Даћу Вам један бескрајно дуг и сликовит одговор на то питање:

Херцеговина у срцу

Ј.Д./ХП, септембар 2018

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. ХЕРЦЕГОВИНА Reply

    Треба укинути сва локална сијела, и створити само једно Херцеговачко!!
    А што се тиче Вукојеве полу шале, полу збиље, да свак ,,свога,, стипендира, како он мисли да један геније из, рецимо Љубиња, море новчано да се стимулише из тако малобројне љубињске популације??
    Нема мјеста у Херцеговини за локалпатриотизам, нас је шака јада, и ако се не држимо заједно, тешко ћемо опстати!

Оставите коментар