МЛАДИ ХЕРЦЕГОВЦИ ПОСЈЕТИЛИ СВЕТУ ГОРУ: Са овог путовања нико се не враћа исти као прије поласка (ФОТО)

МЛАДИ ХЕРЦЕГОВЦИ ПОСЈЕТИЛИ СВЕТУ ГОРУ: Са овог путовања нико се не враћа исти као прије поласка (ФОТО)

  • У периоду од 10-15.10.2018 године на Светој Гори заједно са осталим вјерницима боравили су и Марко Брњош из Требиња и Андрија Копривица из Гацка чланови Удружења Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији. Марко Брњош за Слободну Херцеговину преноси своје утиске

Указала ми се прилика да остварим своју давнашњу жељу и одем на поклоничко путовање на Свету Гору са Удружењем Пријатељи манастира Хиландара којима бих се овом приликом захвалио на одличној организацији и који су  ријечима и дјелом успијели да пренесу оно што Света Гора доиста и значи.

Из своје главе и срца, покушаћу да пренесем макар фрагменте сјећања и емоција које сам тамо доживио.

Мој пут са још седамнаест момака из разних држава  (Србије, Словеније, Македоније и Републике Српске) почео је састанком испред Храма Светог Саве у Београду и поласком ноћном вожњом ка Светој Гори преко Македоније и Грчке.

Јутро.

Градић Уранополис на обали Егејског мора. Мноштво разних радњи са црквеним реликвијама као и с мапама Свете горе. Како би се осигурао улаз на трајект, а самим тим и одлазак на светогорско тло, потребна је посебна виза (ΔΙΑΜΟΝΗΤΗΡΙΟΝ) која се добија у канцеларији Свете Горе у Уранополису. Трајект који иде до хиландарског пристаништа Јовањице путује једном дневно.

Један сат је потребан док трајект дође до првог пристаништа Јовањице, гдје нас је чекао минибус до Хиландара.

Након смјештаја у конаку, одлазимо у обилазак манастирског комплекса и храма, а послије тога отишли смо путем мора, стазом вијекова, гдје смо видјели проскинитар посвећен Богородици Тројеручици, крст цара Душана, царску маслину, кулу краља Милутина, некадашњи скит Светог Василија на мору.

Једна интересантна чињеница везана за нашу посјету српској светињи јесте да од свих мјеста на којима смо били, једино у манастиру Хиландар нису функционисали мобилни телефони, јер није било сигнала.

Посебан је осјећај бити присутан у великим манастирским трпезама, на заједничком обједу са монасима и игуманом, који даје знак када се почиње и завршава са јелом. Током обједа дежурни монах чита приче из живота светаца, или друге библијске приче, а правило је да се једе у тишини. Просторијом једино одзвањају звуци металног прибора и посуђа, тањира и чаша. Оброци су скромни, углавном посни, али веома укусни и, што је најважније, апсолутно довољни до наредног обједа – чак и за људе ненавикнуте на ригорозни пост.

Важан детаљ на Светој Гори је и специфично рачунање времена, по Византијском сату, различито у односу на „спољашњи” свијет. На Светој Гори казаљке сата показују другачије вријеме, чак четири сата раније у односу на грчко вријеме, а цијелих пет поредећи га са српском временском зоном. Јутрења су, по „нашем” времену почињала у 03.00h, литургија неких сат-до-два часа касније, а манастирски „ручак” око 7 или 8 часова ујутру. Исто важи и за ноћне службе у цркви, вечеру и каснији починак. Капије манастира закључавају се већ негде око 19h.

Поред манастира Хиландар посјетили смо зилотски манастир Есфигмен у близини,  у коме смо били најсрдачније дочекани.

Огромна жеља нам је била и посјета врху Атоса. Мистичан врх, 2033м и један од највиших у Грчкој, био је наше сљедеће одредиште. Стаза је технички веома захтијевна и потребна је добра физичка спрема, али пуни духовне енергије сви смо били спремни и на најтеже напоре. Сам успон са нивоа мора до врха траје око шест сати лаганог хода, дужина стазе је око 10км.

До првих 300 мнв ишли смо степеницама тако да смо након једног сата дошли до скита Свете Ане. Као и у сваком манастиру, очекивала нас је топла добродошлица. Ратлук, кафа, чашица ципуре и хладна изворска вода.

Али нажалост дошло је до промјене времена на врху Атоса и измјењеног реда вожње трајекта Света Ана па су многи одустали од успона на сам врх Свете Горе.

Ипак, ја са још седморицом најспремнијих момака уз добијене потребне савијете како доћи до врх упутили смо се ка Атосу. Осим технички захтијевне стазе, проблем је био и вода, које има само у скиту, као и на 800 мнв. Штедећи воду и без много ријечи, корак по корак полако смо ишли зацртаном стазом. Свакоме ко се упути на врх Атоса препоручио бих врло добру обућу за планинарење, зато што су стазе пуне ситног камења и неравнина. Поглед који се пружа током успона је неописив.

Три сата након скита Свете Ане дошли смо до капелице на 1.500 мнв Панагије. Tу смо одлучили да станемо. Нажалост, због временских услова попели смо се на 1500мнв и то нам је оставило аманет да се вратимо и освојимо преосталих 533 мнв!

У повратку ка Уранопулосу морским путем успјели смо да обиђемо већи дио полуострва. Било је то незаборавно искуство. Трајект је, мирно пловећи, обилазио светогорску обалу на којој су се уздизали величанствени манастири-тврђаве, који су из даљине изгледали као да су саставни дио природе која их окружује.

Поред нас, низали су се бљештави и нестварни  Дионисијат, Свети Павле, Грироријат, Пантелејмон, Ксенофонт, Ксиропотам,..

У повратку за Београд из Уранопулоса посјетили смо манастир и метох Каково који се простире на великој површини и која је својеврсна радионица за манастир Хиландар.

Пут и боравак на Светој Гори Атонској заиста се не може поредити ни са једним досадашњим, животним искуством. Човјек има осјећај да се налази на другој планети, мимо „овога света”, на мјесту гдjе не важе иста правила живота нити основне метафизичке појаве као што су простор или вријеме.

Остала ми је у сјећању енергија натприродног, божанског поријекла која је уткана у сву појавност Свете Горе, живу и неживу природу подједнако, и која благосиља сваког ко ступи на њено тло. Тихи, благи монаси, и њихов начин живота, препун молитви и одрицања, посебно су оставили трага у том галиматијасу мисли и емоција које сам понио из Свете Горе. Ово је мој покушај да их систематизујем и вјерно забиљежим.

По ријечима једног од монаха: Са овог путовања нико се не враћа исти као пре поласка. Атмосфера и духовност Свете горе и највеће српске светиње, манастира Хиландара, јесте искуство које вам оставља жељу да се што пре вратите.

Ове године у поклоничком путовању учествовало је двоје, а сигурни смо да ће приликом сљедеће посјете бити више младих из нашег Удружења.

Марко Брњош

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар