Милорад Капор и по оцу и мајци Херцеговац, Србин који је добио филмску  улогу у „Џејмсу Бонду“. Ексклузивно за Слободну Херцеговину, глумац најстаријег професионалног позоришта у Jужних Словена, открива како је „кршио“ строга правила на снимању чувеног блокбастера. Веома поносан на своје порекло прича о породичној историји, али признаје да је управо херцеговачки его био кључан да поред Академије драмских уметности заврши и Машински факултет   

Светски, а наш: Милорад Капор

Извор: Слободна Херцеговина
Разговарао: Трифко Ћоровић

Mилорад Капор, Србин који је добио улогу у  филму о Џејмсу Бонду, и то у делу “Skyfall” Сема Мендеса, 23. наставку саге о чувеном тајном агенту на педесету годишњицу настанка легендарног лика, за Слободну Херцеговину открива како је успешно прошао све тестове и нашао се у филмском тиму снова, састављеном од добитника Оскара у готово свим постојећим категоријама.

Капор, није тумачио улогу Џејмса Бонда, који је, по многим тврдњама, филмска верзија легендарног српског обавештајца Душана Душка Попова, који је у Другом светском рату деловао под тајним именом Трицикл.

Стаситом Херцеговцу додељена је улога капетана брода, на којем се одвијају многе узбудљиве сцене, а једна од њих је и Капоров филмски окршај са Бондом.

Рођени Београђанин, који се поноси својим билећким коренима, овим филмом скренуо је пажњу на себе, па је јавност успела да сазна и многе друге детаље о глумачком џину од скоро два метра и власнику две дипломе – Академије уметности у Новом Саду и Машинског факултета у Београду.

Милорад Капор је отишао на кастинг, а завршио на плакату филма који је зарадио 1.108.561.013 долара

Када сам на снимању одбио протекторе за уши, сви су били зачуђени зашто сам немаран према себи. Међутим, када сам рекао да сам из Србије, прво је Хавијер Бардем почео да се смеје, а потом и остали, схвативши да су нама ракете и касетне бомбе биле свакодневница, као некоме у срећнијим државама петарде за божићне празнике

Иако би многи после учешћа у филму о Бонду полетели и помислили да су остварили све снове, Капор чврсто стоји на земљи и скромно објашњава да је успео зато што је, пре свега, на кастинг отишао растерећен.

– На кастинг за велике пројекте не одлази се са тремом, већ потпуно опуштено. Унапред сте свесни да је конкуренција толико јака да шансе да баш вас одаберу нису велике. И онда, ваљда из те опуштености, уз одређене способности, па и таленат, дође се до улоге.

Каква су искуства са снимања филма високе продукције?

– Прво што ми је запало у очи су мере предострожности које се предузимају. За наше појмове то је незамисливо. Води се рачуна о сваком детаљу, па су шансе да се неко повреди или осећа непријатно на сету сведене  на минимум. Огромна пажња се придаје најбаналнијим стварима. Рецимо, у сценама где има  пуцњаве увек је присутан дежурни оториноларинголог. Његов асистент би на сету свима делио чепове за уши. На моје одбијање да их узмем, сви би ме погледали зачуђено зашто сам немаран према самом себи. Међутим, када сам рекао да сам из Србије и да ми то не треба, прво је Хавијер Бардем почео да се смеје, а потом и остали,схвативши да су нама ракете и касетне бомбе биле свакодневница, као некоме у срећнијим државама петарде за Божићне празнике. Од тада, кад год су се делили чепови за уши, свако ко није хтео да стави чеп у уши викао би уз осмех „Србија“, са високо подигнутим рукама.

Jедини српски глумац који је заиграо у Џејмс Бонду

Уписао сам глуму у тренутку када сам већ одслушао четири године машинства. Већ тада сам претпостављао да се никада у животу нећу бавити машинством, али ми поред личне сатисфакције ни моја херцеговачка сујета није дозвољавала да некоме оставим могућност да каже како сам завршио глуму  јер је Машински факултет тежак

Твој пут до сцене био је необичан. Са машинства си кренуо на глуму. Откуд такав обрт?

– За сваки метар висине стекао сам по једну диплому (смех). Као природњак у гимназији отишао сам на Машинство. Првобитно сам хтео након средње школе да упишем Војно-технички факултет у Загребу, али сам се, ипак, определио за цивилно машинство.

На регрутацији сам изразио жељу да идем у школу резервних официра у Задар, па да се евентуално након факултета активирам као инжењер у војсци. Како сам изразио жељу да идем у ШРО, земљак из комисије ми је одредио Билећу. Међутим, одложио сам војни рок и решио да га одлслужим након факулета. Моја несуђена класа из Билеће завршила је на братоубилачкој кланици у Вуковару.

Ипак, рат Вас није заобишао?

–  Учешће у рату ми је било суђено. Војни рок сам служио у време НАТО агресије на нашу земљу,  и то у команди Новосадског корпуса.

У сред студија машинства уписали сте глуму. Да ли је постојао ризик да не довршите започето школовање?

– Када сам уписао глуму, већ сам одслушао четири године машинства. Те године су биле улог у проналаску правог животног пута. Ипак, да нисам завршио машинство сматрао бих да сам их проћердао. Већ тада сам претпостављао да се никада у животу нећу бавити машинством, али поред личне сатисфакције и моја херцеговачка сујета није дозвољавала да некоме оставим могућност да каже како сам завршио глуму јер је Машинство тешко.  Врло сам поносан на то и данас ми титула дипломираног инжењера значи и због новокомпонованих “др.” са “увече прелистај, ујутру заблистај” факултета. Неки од таквих “доктора наука”,  кад се нађу на истом списку са мном и желе да ставе ту титулу испред свог имена и презимена, и сами осете да је глупо да то ураде.

Не постоји херцеговачки глумачки лоби иако нас има много. Ми нисмо као Црногорци и не наступамо по племенском принципу (смех) него смо самостални и веома јаки индивидуалци. Наш однос подразумева међусобну велику љубав и уважавање.

Сталан ангажман сте добили убрзо након завршене Академије умeтности. Како вам је то пошло за руком?

– Одлучио сам се за новосадску Академију зато што је у то време, као и сада, била најквалитетнија за школовање глумаца. Глуму су предавали, Раде Марковић, Петар Банићевић, Бранко Плеша и Боро Драшковић. Уписао сам из прве. Моју класу су звали „Сиви дом”. Били смо “незгодни“, а било је више мушкараца од девојака. Професор је од милоште говорио да је примио осам гарагана. Мој драги професор, а чувени глумац Раде Марковић, ми је у тренуцима сумње у себе, што је карактеристично за студенте уметности, говорио: “ Ти се немој бојати за своју будућност у филму, ти имаш те очи”.

Врло брзо сам знао да ћу остати у Српском народном позоришту. У та, још увек по уметност срећна времена, директор Драме Српског народног позоришта умео је да дође на испите глуме, да нас погледа и понуди стипендију, тако да смо нас четворица са класе добили понуде да останемо. Кад год конкуришем за неки пројекат на Западу, велико поштовање се исказује чињеници  да сам члан националног театра, део глумачког ансамбла најстаријег позоришта код Јужних Словена.

У улози Николе Тесле

Емир Кустурица, Наташа Нинковић, Небојша Глоговац, Драган Бјелогрлић, Сергеј Трифуновић, Бранислав Лечић, Небојша Кундачина, Бранимир Брстина …. Постоји ли херцеговачки лоби у српском свету филма и позоришта?

– Не постоји херцеговачки лоби. Ми нисмо као Црногорци, не наступамо по племенском принципу (смех), него смо самостални и веома јаки индивидуалци. Наш однос подразумева међусобну велику љубав и уважавање.

Водите и позоришну групу Јорик. Шта вас је мотивисало да се упустите у тај подухват?

-Ако помислимо да не можемо да променимо свет, онда батали живот. Имао сам потребу да нешто кажем и урадим. Зато је првобитно формирана трупа Дупло дно, која је потом прерасла у трупу Јорик (www.joriktrupa.org).  Хоћемо да говоримо истину и стварамо уметност на допадљив и високоестетизован начин! Иначе, одушевљен сам што је у Требињу заживео респектабилан фестивал аматерских позоришта и волео бих да остварим сарадњу са позоришним делатницима у најјужнијем српском граду.

Опет у највишој светској класи. Из филма Lockout у продукцији Лик Бесона

Волео бих да се спроведу неке моје идеје, поготово у Билећи, а оне не траже много да би се оствариле. Билећа је свету филма подарила Карла Малдена и Душана Вукотића. И кански славодобитник Емир Кустурица води порекло из Билећког краја, па би Музеј Оскароваца био потпуно логична идеја.

Радо се одазивате на скупове Херцеговаца у Србији. Активно сте учествовали и на Херцеговачкој академији посвећеној Пребиловцима. Да ли себе сматрате патриотом и како се, према вашем мишљењу, исказује истински патриотизам?

– Термини патриотизам и родољубље су код нас апсолутно девалвирани. Патриотизам је постао маска за користољубље, политиканство и крађу. Ја ћу се увек радо одазвати сваком позиву мојих Херцеговаца за помоћ и учешће у културним и хуманитарним мисијама, али само ако су на страни истине и одавања почасти славним прецима или невино страдалим жртвама. Исто тако, увек ћу се одазвати у акцијама које промовишу мир и међунационалну толеранцију без обзира на страдање моје породице кроз историју. Управо ме је та породица тако и одгајила. Или, како би рекао велики Аца Поповић: “Не постоје добре и лоше нације, постоје добри и лоши људи”.

Из квиз – серијала „Знам да знам“ са Јованом Стипић

Да ли се из Србије може помоћи Херцеговини?

– Може и мора! Волео бих да се спроведу неке моје идеје, поготово у Билећи, а оне не траже много да би се оствариле. Билећа је свету филма подарила Карла Малдена и Душана Вукотића. И кански славодобитник Емир Кустурица води порекло из Билећког краја, па би Музеј Оскароваца био потпуно логична идеја.

Читава Херцеговина, а поготово  билећки крај који добро познајем препуна је стећака и мислим да има простора да се оформи и музеј посвећен богумилима, као и стварање неке врсте института, као и међународних научних конференција за изучавање овог запостављеног, а значајног дела наше историје.

У филму Мали Будо

Термини патриотизам и родољубље су код нас апсолутно девалвирани. Патриотизам је постао маска за користољубље, политиканство и крађу. Ја ћу се увек радо одазвати сваком позиву мојих Херцеговаца за помоћ и учешће у културним и хуманитарним мисијама, али само ако су на страни истине и одавања почасти славним прецима или невино страдалим жртвама

Шта планирате у наставку  филмске и позоришне каријере?

– Требало би да опет добијем улогу у једној великој страној продукцији, али не бих да причам о томе док се уговор не потпише.  У Српском народном позоришту моје последње премијере су постале праве хит представе. Реч је о мјузиклу “Виолиниста на крову” у режији Атиле Берешија и представи “Дух који хода – Прометејев пут” Дејана Дуковског (писац култног “Буре барута”) у режији Александра Поповског. Ова последња, чију смо премијеру имали пре месец и по дана, већ пре неколико дана освојила је прву награду на великом међународном фестивалу у Скопљу.

КАКО ЈЕ СЛАВНИ МОМО ГОВОРИО О МИЛОРАДУ Оволики смо ми Капори кад не пијемо и не пушимо

Селфи у шетњи Капоровом улицом

Култни књижевник Момо Капор рођак је глумчевог оца. Милорад не може да наслути шта би му рекао поводом улоге у “Бонду”, али верује да би био поносан, као што се поносио и са његових 198 центиметара висине. Када су били заједно у друштву, Момо је показивао на Милорада и у шали говорио:

– Ево, оволики смо ми Капори када не пијемо и не пушимо! 

ПРЕЦИ ЗАВРШИЛИ КАО ЖРТВЕ ГРАЂАНСКОГ, АНТИФАШИСТИЧКОГ И БРАТОУБИЛАЧКОГ РАТА: Носим име по Милораду, најмлађем дедином брату који је страдао у Другом светском рату од “братске“руке

Пореклом сам чистокрвни Херцеговац.

Отац Дојчило Симов Капор је из Мириловића, мајка Олга, девојачки Тркља, из Корита.

Сваки летњи распуст бих по месец и по дана провео код ђеда Сима и стрица Данила у Мириловићима, или код ујака Милана у Коритима, у најстаријој херцеговачкој кафани “Ускок”.

И са једне и са друге стране, породица је прошла муке које су последице грађанског, антифашистичког и братоубилачког рата.

Мој ђед Симо Капор изгубио је сва четири брата у Другом светском рату. Од њих четворице само је један брат био ожењен – Младен. Био је један од првих инжењера из билећког краја у Београду. Стрељан је 1941. године у Јајинцима са још, мислим, шест људи. Деведесетих година смо пронашли оптужницу, где је он осуђен на смрт стрељањем због сарадње са покретом Драже Михаиловића. Та оптужница је потписана од тадашње њемачке команде. Толико о томе да нисмо имали два антифашистичка покрета.

Младенов унук Младен Капор био је најбржи Југословен  у пливању и власник државних рекорда на 50 и 100 м краул. Дуго по распаду СФРЈ држао је тај рекорд. Учесник је три Олимпијаде (Сеул, Барселона, Атланта), и то као пливач, тренер или спортски директор репрезентације.

Кошарка и симболика броја 12 заслужују посебну причу

Поред Младена, Симова браћа су били Милорад, Шћепан и Раде. Ја сам се родио као први мушки наследник након 22 године. Мада је већ било одлучено да се зовем Горан, на жељу стричева дали су ми име Милорад, по најмлађем дедином брату који је страдао у Другом светском рату лично од руке Саве Ковачевића, који је почев од 1942. године правио тешке зулуме по Херцеговини.

Ђед Тоша Тркља и његов брат Ђоко завршили су у Корићкој јами.

Мајчин најстарији стриц Васо отишао је у Америку пре него што је ђед рођен. У оно време било је јако тешко доћи до карте за брод који је преко океана водио у боље сутра. У тренутку кад је напокон набавио карту срео је једну жену из кумовске породице, а која је била у поодмаклој трудноћи.

Она му је рекла да га је сањала и замолила га је да буде кум и крсти јој дете. Како је код нас Срба Бог на небу, а кум на земљи, он је пропустио одлазак у Америку и крстио је њено новорођено дете. Брод којим је требало да оде потонуо је негде усред океана уз много жртава.

Међутим, то није спутало Васа, па је после неког времена  ипак завршио у Америци и није имао прилике да се врати у домовину дуго након Другог светског рата. Прст судбине је одредио да Тошу и Ђока,  своју рођену браћу, никада није видео. Ђед Васо је имао четири сина, од којих је данас жив Тодор.

Чувају успомене на претке страдале од усташког терора на Корићкој јами: Миодраг Капор (Милорадов рођени брат), Тодор Тркља, Dawn Trkla Espinoza, Милан Тркља (ујак), Милорад Капор и мајка Олга

Тодор, иако рођен у Америци имао је веома изражен осећај припадности земљи предака, па је у Минеаоплису отворио прави етнографски музеј. У њему су се могле видети ствари које су наши људи носили у Америку: иконе, краљеве слике, ћилими, ношње, делови униформи, ручни радови, хеклерај…

Други Васов син, Никола, био је међу најугледнијим Србима у Америци. Причало се да је као грађевинац и човек који је радио са некретнинама изградио пола данашњег Лас Вегаса. У каснијим годинама ушао је у дипломатију. Пред сам распад СФРЈ био је кандидат за амбасадора Америке у Београду.

Међутим, Американци су проценили да би због српског порекла био субјективан, па га нису послали овамо. Међутим, својим везама је јако лобирао за српску ствар, а покушао је да саветује и тадашње српско руководство са обе стране Дрине. Нажалост, нису га довољно слушали. Изненада је умро 1992. године и многи су сумњали да то није било природном смрћу. Међутим, све сумње је одагнао његов син (Thomas) Том.

Његова кћерка Катарина данас је међу најугледнијим адвокатима у Америци. Иза Николе су остала још два веома успешна сина.

Тодорова кћерка (Dawn) Зора је била лични шминкер бившег председника Била Клинтона. Eто шта ти је судбина. (смех)

Мој други рођени ујак је покојни Миливоје Тркља, шеф катедре на предмету Финансије на Правном факултету у Новом Саду и аутор књиге “Корићка јама”. Његов син Тома је  отишао у Америку да живи пре тридесетак година и обновио везе са “америчким“ Тркљама. Нашао је Тодора и преко њега дошао до копија фотографија Корита и наше породице од пре Другог светског рата. Те фотографије је направио кум ђеда Васа, Димитрије Глушац.

Васо је на тај начин лечио носталгију за родном грудом, а међу фотографијама нашле су се и до тада породици потпуно непознате слике ђеда Тоше. Моја мајка је тек тада, преко тих фотографија, први пут угледала лице свог оца, јер је као беба остала без њега.

Милорадов ђед Тоша, други с лева у горњем реду

Тодор и Никола су као амерички војници служили војску у Немачкој 50-тих година и тада искористили прилику да на одсуству, уз прегршт перипетија, дођу у Југославију и обиђу родну груду свога оца. Били су права атракција.  У оно време ишли су на црквене свечаности, где су знали више песама од тадашње омладине у Коритима.

Томов син, а Николин унук Захарије, недавно је био на студентској размени у Грчкој, и предложио је оцу да, кад је већ ту,  заједно “скокну” до Херцеговине .

Како сам имао малу паузу у позоришту,  нашао сам времена да их  дочекам на Чилипима и покажем земљу заједничких предака.

Водио сам их у Требиње и Билећу, затим до цркве на Мекој груди на Корићку јаму… Дирљиво је било присуствовати како су дочекани међ’ Тркљама у Коритима … онако топло, најлепше, од срца, како ми Херцеговци умемо.

Одушевили су се идејом за Равногорским парком у Билећи и дали прилог за тај парк помирења. Када су обилазили Корићку јаму, на лицима им се могла видети запрепашћеност.

Никако нису могли да схвате: ЗАШТО?

(Копирање овог текста није дозвољено без писмене дозволе редакције Слободна Херцеговина)