Жоц о Миленку Савовићу и лекцији коју је научио на сахрани у Требињу

  • Жељко Обрадовић, српски кошаркашки тренер, присетио се неких детаља и година пријатељства са Миленком Савовићем, преминулом легендом Партизана.

Обојица су били део трофејне генерације црно-белих с почетка деведесетих година прошлог века, свако у својој улози. Обрадовић је током комеморације у петак осликао ону људску страну човека који је 12 сезона носио дрес црно-белих.

Описао је због чега је Савовић био тако маркантна појава, али и зашто је био специфична личност и толико вољен у друштву.

“Моје дружење са Савом је почело негде 1978. кад смо играли у тадашњој јуниорској репрезентацији. Одмах је кликнуло нешто и пријатељство је трајало све ове године. Увек смо се разумели и помагали. Нешто раније је дошао у Партизан, пре мене. Дошао сам 1984. и овде могу да видим неке људе из те генерације који су ме сачекали, прихватили као и Сава. Тешка времена смо живели, али нам је било много лепо”, почео је Обрадовић своју причу.

Он је током комеморације описао и неке анегдоте које су делила двојица великих пријатеља током младости.

“Налазили смо се по становима и кад је Бобан Петровић први добио стан правили смо журке код њега и спавали, неки по креветима, неки по поду и струњачама. Било нам је лепо и водили смо рачуна једни о другима. У то време ни Сава ни ја нисмо имали ауто, па смо се сналазили тако што смо јурили Бобана Петровића или Мишка Марића да нас возе или смо ишли аутобусом. А кад се појави човек од 210 цм у аутобусу, људи онда реагују и чуде се ‘откуд овај, шта ради овде’. У то време смо почели да се дружимо Богдан Диклић, Сава и ја”.

“Увек од ујутру до увече, стално смо смишљали и шале. Ја сам био Цврле јер сам био најмањи, Цврчак су ме звали, Дика је био Ћора због оних наочара, а Сави смо говорили да није нормалан, јер да јесте не би имао два метра и десет. Оно што је било фасцинантно, где год смо се појављивали Сава је привлачио пажњу. Висок, леп, прав као стрела, а богами умео је и да прича лепо и оставља утисак на женску популацију”, испричао је Жоц.

Додаје да је једном приликом препевао песму свом куму баш због тога што су га волеле девојке.

“Имам кума, лепши је од мене, њега воле девојке и жене. Лепши му је живот него бајка, лепотана родила га мајка. Ту је негде та прича дошла и до Нене, али је схватила колико је поносна каквог мужа има”, каже Обрадовић.
Фото: Срђан Стевановић/Старспорт

Посебно истиче Савовићеве заслуге за успех Партизана из 1992. године када је земља била под санкцијама, а црно-бели се спремали у Шпанији за велики успех српске клупске кошарке.

“Негде кад смо завршавали каријеру играча, Кића је као и увек осетио неке ствари и поставио је Саву за спортског директора и то је та година кад смо успели да будемо прваци Европе. Савине заслуге за то су невероватне. Не бих то знао, оно што јесам знао било је колико је добар однос успоставио са играчима. Његова је заслуга што смо играли у Фуенлабради. У договору са Хозеом Кинтаном, који ми се јавио пре неки дан кад је чуо да је Сава умро. Нас су звали Партизан из Фуенлабраде и он је отишао тамо пре нас, видео све те људе и договорио услове”, напомиње чувени тренер.

На Савовића се ослањао када год му је било тешко, јер је знао да може да рачуна на њега, али иако су се познавали “у душу”, ни Жељко није знао баш све.

“Наставили смо после и у репрезентацији. Увек сам га звао у најтежим тренуцима у животу. То је ваљда тако кад неком верујеш и кад ти је неко драг и кад знаш да ће ти неко рећи, не оно што желиш да чујеш, него оно што је истина. Задесио сам се у Чачку кад ми је стигла вест да Саве више нема. Брат ми је испричао причу коју нисам знао. Кад смо се вратили са Фајнал фора у Истанбулу, сачекали су ме отац и брат и он ми је рекао да нисам видео ту ситуацију кад сам се окренуо, да је Сава извадио новац да им да, кад се буду враћали у Чачак да сврате. Нисам имао појма, то ми је тад испричао”.

Миленко Савовић је сахрањен у Требињу. Тамо је био и Жељко Обрадовић, али и “Савин” први тренер из детињства.

“Тај дан на гробљу у Требињу после сахране, пришао ми је један човек. Мислим да се зове Раде Алексић и био је Савин први тренер. Мало ми је испричао о томе какав је Сава био у том периоду. То је иначе отац оног хероја (Срђана Алексића) из Требиња који је погинуо. Искористио сам прилику да му честитам каквог је хероја имао. А он ми је онда одржао лекцију и рекао ‘мој син је и данас жив захваљујући вама и свим људима који га и даље спомињу’. Надам се да ћемо и даље наставити да спомињемо Саву, јер је он то заслужио”, констатовао је Обрадовић и затражио од присутних аплауз за преминулог пријатеља.

Милош Љубисављевић/ Нова.рс

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар