ЖЕЉКО ПРЖУЉ: Свети Василије нас је научио шта је права борба из нужде!

  • Велики је изазов написати роман о најпоштованијем свецу српске Херцеговине, који свједочи да су Срби у периоду ропства од 400 година и те како били активни у жељи да сачувају своје име, вјеру и језик.

Писац из Источног Сарајева Жељко Пржуљ не дозвољава заборав оних страхота које смо током историје доживљавали од наше дојучерашње браће – разбраће, како то каже наша пјесничка легенда Рајко Петров Ного. Након сјајног романа Рука анђела о атентаторима на Франца Фердинанда, стиже нам роман о владици Василију Острошком, слава му и милост. То је у нашој књижевности први роман о великом српском свецу.

– Роман сам написао релативно брзо, служећи се само литературом доступном сваком просјечном вјернику и просјечном читаоцу, али сам се поново мучио са издавачима – каже Жељко Пржуљ у разговору за Српско коло и наставља:

– Од њих шест којима сам понудио рукопис, четири су ме одбила без читања, чим сам им рекао која је тема. Да ли у томе нису видјели профит или је у питању нешто друго не бих Вам знао одговорити.

  • Приказујете како су Срби знали да као најамници ратују за Млетке не би ли прехранили народ. Која вам је историјска епизода ту најзанимљивија?

– Срби су многе своје битке и ратове водили за друге. Шестоаприлски рат четрдесет прве да ослабе њемачки притисак на већ побијеђену Британију, Херцеговачки устанак да Аустроугарска уђе на Балкан, устанак под Црнојевићима да Шиптари загосподаре Косовом и Метохијом, Косовски бој да спријече продор ислама у Европу итд. У већини тих ратова били су изиграни од оних због којих су их водили. Али некад су ратовали за друге и из чисто практичних разлога. С правом или из нужде. У мом роману има неколико примјера тога кад ратују за Млетке или за Османлије. Међутим, најупечатљивији примјер те борбе из нужде је кад Свети Василије Острошки которском провидуру продаје цркву у Ораховцу. Владика се води мишљу боље је изгубити једну цркву, него да му сав вјерујући народ из те црквене парохије умре од глади.

Хроника епохе до Карађорђевог устанка

– Свети Василије Острошки, слава му и милост, сигурно је најпоштованији светац у српској Херцеговини. Разлог томе је што је он рођен, живио и дјеловао на овом простору, и у народу су још жива предања о његовим земаљским подвизима, исто толико колико и о светитељским чудима. Први разлог моје дрскости да напишем роман је у томе што не знам да у српској литературу постоји тако нешто, а други је мој покушај да бацим мало свјетла на затамњени седамнаести вијек. Српска историја се прекида код Косовског боја и Стефана Високог и поново се наставља са Карађорђевим устанком. Стиче се утисак да се у тих 400 година ништа није догађало и да Срби као народ нису ни постојали. Свети Василије Острошки у мом роману послужио је као неко ко је најпознатији и најпризнатији представник тог времена, али још стотине и хиљаде њих су дали намјерљиви допринос да се у најтежем ропству барем сачувају име, вјера и језик. Зато не бих рекао да је роман Владика, слава Му и милост романсирана биографија Светог Василија Острошког, већ хроника једне епохе.

  • Чини се да су Срби одувијек на тешким искушењима. Да ли се назире крај уцјенама великих сила?

– Никад нас неће оставити на миру, без обзира колике им уступке чинили. Јер дубоко у ватиканским, бечким и америчким библиотекама и архивама постоје историјски докази ко су Срби, а ови нове „лучоноше демократије” и „предводници цивилизације” да би били то што мисле да јесу морају прво уништити оно старо и вриједно. Попут војника Исила, који уништавају античке градове у Сирији и Ираку.

  • У роману описујете ситуације када Срби подмићују. Колико тога је засновано на документима и усменом предању, а колико на имагинацији?

– Ја сам написао роман, а не докторску дисертацију на факултету за Историју са темом Седамнаести вијек, тако да не видим потребу да браним тачност и вјеродостојност историјских чињеница наведених у свом дјелу. То је посао српских историчара. Да се мало измакну из Београда и „Београдског пашалука”, од Карађорђевића и Немањића. Било је Срба и у провинцији. Било је устанака и прије Карађорђевог. Било је српских владара и прије Стефана Немање.

  • Да сте у прилици да креирате наставни програм, како би он изгледао?

– Наша дјеца напамет бубају имена египатских фараона и римских царева, а не знају набројати владаре из династије Обреновића. Нису томе ученици криви, а богами ни професори. Сви они уче оно што им сервира званична историјска наука и актуелни владари. На Берлинском конгресу одлучено је да је први српски владар био Немања, наша Црква је то радо прихватила јер је Немања био први православни владар и кажу тако је почело. Послије су побједници у међудинастичкој борби, Карађорђевићи, написали историју да су Обреновићи били будале и слабићи и нико не поставља питање ко је заправо ослободио Србију и донио независност. Срећом, комунизам је на вријеме пропао а таман смо се почели учити да је „ћопави бравар” искон свега, антиматерија и материје од које је кренуо Велики прасак. Да се ја питам, а срећом не питам, приоритет у нашим уџбеницима била би српска историја, издавачи би као у Хрватској били законом обавезни да штампају минимално тридесет процената књига српских аутора, од еминентних српских писаца наручивао бих књиге о познатим српским историјским личностима и догађајима, снимио бих серију о Немањићима, Петровићима и Обреновићима, филмове о Карађорђу, Руђеру Бошковићу, Пупину, Златној Долини, Нишкој тврђави и сваки просјечно образован Србин тако би знао Винчанско клинасто писмо, Повељу Кулина бана и ко је и како разграничио Кину и Русију.

  • Очекујете ли да роман допринесе да теза „Срби нису дошљаци, већ на овим просторима живе као аутохтон народ хиљадама година” постане дио званичне историје?

– Шта значи алтернативна историја? Ако цар Константин или Александар Велики имају српска презимена, је ли то алтернативна историја? Нама су разни ауторитети из разних области живота и науке поставили теореме којих ми морамо да се држимо као пјани плота. То је с једне стране добро, то успоставља неки ред и поредак у друштву, али не може као Света инквизиција да спали на ломачи свакога ко покушава да нађе други одговор. И наравно, као кад строгом а неспремном сеоском учитељу поставиш питање о аутентичности височких пирамида, он те прво исмијава пред цијелим разредом, а онда ти спуца јединицу и избаци те с часа. Да ти више никад не падне на памет тако нешто. Ја сам једном написао да је на Илиџи прије доласка Турака био српски манастир Светог Илије, на мјесту данашњих тзв. римских ископина и да су од камена с тог манастира Османлије направиле Бегову џамију. Преко посредника сам добио поруку муслиманског писца из Сарајева да ми је до тад вјеровао шта напишем, али „да сам измислио да је манастир од којег је направљена Бегова џамија био гдје су сад римске ископине”. Кад сам му ја послао одговор да ми каже гдје је онда манастир био, више ми се никад није јавио.

Сарајево и Мостар су били српски градови

– У сваком мом књижевном дјелу има Сарајева. Мање или више. Јер Сарајево је срамота српске политике двадесетог вијека. Док је Београд био турска касаба на граници царства, а Бањалука заселак на Врбасу, Нови Сад, Мостар и Сарајево су били српски градови. Знам да је то сад далека и највјероватније неповратна прошлост, барем за Мостар и Сарајево. Свјестан сам да звучим као чангризава баба која жали за својом младошћу, али ја хоћу да из те по Србе славне и трагичне прошлости на видјело дана извучем што више тога. Ако неће остали, онда барем потомци Срба из Сарајева кад дођу на ескурзију у овај град да знају да нису баш потпуни странци. Некада се булевар поред Миљацке звао по Војводи Степи и у њему су имали кафић Горан Бреговић, Рака Марић и Здравко Чолић. И сад најбољи хотел у Сарајеву изградила је породица Јефтановић, цијела Штросмајерова улица је власништво Дабробосанске Митрополије, Стара црква је најстарија богомоља у Босни и Херцеговини, Башчаршија је српска чаршија, а на овом углу стајао Гаврило Принцип. И док све то и још много више не ставим у своје књиге, ја нећу одустати.

  • Један од ваших јунака, хајдучица Милица, одлучује се на пресељење у Малу Русију, данашњу Украјину. Да ли сте дошли до неких конкретнијих података о Србима исељеницима у Украјину, гдје данас страдају од унијата?

– Кад су Руси од Турака повратили Крим и источну Украјину, онда су тај ненасељени и дио царства опасан за живот населили Козацима и Србима. Најбољим ратницима. Да чувају границу од Османлијске контраофанзиве. У окупираним српским земљама на Балкану основана су друштва и организације које су организовано пресељавала Србе у тзв. Малу Русију. Они су тамо оснивали своје градове, правили своје цркве и школе. Кад је минула главна опасност, онда су Руси закључили да од досељених Срба могу направити Русе. Довели су им руске гувернере, попове и учитеље и сад у Малој Русији и на Криму као ни у читавој Русији немаш ниједне српске цркве. Немаш Милоша, ни Милице, немаш грофа Саве Владисавића, ни Светог Василија Острошког, слава му и милост.

 

Драган Башовић / Српско коло (јун 2016. године)  

  • НАПОМЕНА: Овај текст није дозвољено преносити без писмене дозволе редакције Српског кола
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар