НАСЛОВИ

ЗОРА СРПСКОГ УЈЕДИЊЕЊА: Кнегиња Зорка Карађорђевић

  • Не чини се без разлога да све српско што је свето не би било тако славно да није великих Српкиња. Велика Српкиња матера је славном Српству! А једна од њих је својим, иако кратким животом, најавила зорњачу српског ослобођења и уједињења, с југа, на исток и запад!

 

На данашњи дан, 23. децембра 1864. године стоним Цетињем се проломише почасни плотуни! У Цетињском манастиру је служена благодарност Господу, а Брдима и Приморјем је оглашено да је господар благословен породом – родила се здрава и претила кнегињица Црној Гори! Кнегиња Милена се осјећала добро, а књаз слободних гора, иако се надао сину, грану весељем и благошћу кано младо сунце у прољеће.

На крштењу у Цетињском манастиру, о Савиндану 1865. године, прва кћер књаза Николе доби име Љубица, но она би више од чисте родитељске љубави и умиља. Истина, књаз се надао сину, новом Петровићу, који ће га одмијенити на престолу испод Ловћена, али и у мисији осветника царског Призрена. Ову жељу за првијенцем Никола Први ће пренијети на своју прворођену кћер називајући је сином, те дивном зором српске слободе! Тако је мала Љубица из радости преименована у Зорку, српску зору – матеру дана Слободе, именом које је с половине 19. вијека српском народу било симболом Веље идеје, зраке народног и државног уједињења!

Кнегиња Зорка је посебна по томе што јој је крштени кум био српски кнез Михаило Обреновић, а вјенчани руски цар Александар Трећи Романов,…. и по томе да није дочекала крунисање за српску краљицу, да је родила будућег краља Југославије и велику кнегињу царске Русије. Била је кћер будућег краља Црне Горе, жена будућег краља Србије и мајка будућег краља Југославије! Кроз једну жену сијале су три српске круне!

Школовала се на Цетињу и у царској Русији. Била је господствена, смјерна и веселе нарави. У браку са кнезом Петром Првим Карађорђевићем, који је освећен 30. јула 1883. године у Цетињском манастиру, провела је тек седам година, родившу му петоро дјеце. Улазак у Србију био им је забрањен од стране владајуће лозе Обреновића, нарочито послије убиства кнеза Михаила, за чију ликвидацију су сумњичени и Карађорђевићи. Заједничке године са кнезом Петром проводила је на Цетињу и у барском приморју гдје је Карађорђев унук подигао љетниковац Тополицу, назван по родној Тополи, баштини Карађорђевића.

На породу са трећим сином Андријом кнегиња Зорка умире, 16. марта 1890. године, а убрзо за њом утихну и дијете. Као разлог смрти помињала се упала трбушне марамице – у сваком случају узрок је био комплексан, а труда најбољих бечких љекара није фалило. О томе су се старали и књаз Никола и књаз Петар. Зорка умире с цвијетом младости, у 26. години. За њом остају кћерка Јелена и синови Ђорђе и Александар. Друга кћерка Милица (или Милена) је умрла још као мало дијете.
Кнез Петар, сломљен болом, привија се око дјеце, а његову велику жељу да се врати у Србију прорећи ће баш Зорка на болесничкој постељи. Запамћено је да је кроз самртно сновићење понављала – Биће краљ, биће краљ!

13 година касније, послије Мајског преврата 1903. године, кнез Петар биће крунисан за краља Србије. У Александру је расла будућа круна Југославије.

Књаз Никола је горким сузама ожалио своју Зорку коју сахранише крај Цетињског манастира. Из тешких родитељских болова потекла је тужна пјесма, једна од најљепших црногорских, позната под именом `Разбоље се зорна Зорка`. У пјесми се истиче Зоркина брига за недораслом дјецом.

`Жао ми је ђеце моје,
Александра и Ђорђија,
И Милице јединице!`

Кнегиња Зорка никад није видјела престони Београд, али је њен спомен Београд с поштовањем чувао. Њени земни остаци пренесени су 1912. године са Цетиња у загробни храм Карађорђевића на Опленцу. Први споменик на Калемегдану у част једне Српкиње, уједно и први споменик у Србији посвећеном једној жени, био је онај Кнегињи Зорки, с десне стране споменика Захвалност Француској, откривен 3. јуна 1926. године. Једна од градских улица је понијела њено име, а основано је и друштво Српкиња под именом “Кнегиња Зорка”, најстарије у Краљевини СХС.

Кнегиња Зорка је жарко вјеровала и тежила уједињењу српских кнежевина, Србије и Црне Горе, с надом да ће Петрова круна бити сигуран вијенац државне заједнице. Хроничари помињу да се у њеним ставовима привиђала чак идеја слободне и уједињене Краљевине Југославије, која ће се родити кроз њеног сина, принца Александра. Но, за кнегињу Зорку се најприје може рећи да је била и постала залог нераздјељивог духовног и крвног савеза Србије и Црне Горе, а који ће најљепше срочити њен отац краљ Никола, честитајући зету Петру Првом Карађорђевићу крунисање за краља Србије.

“Наше једномишљење и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вјечито и нераздјељиво братство Србије и Црне Горе! То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ!

За то се братство, за престолом Вишњега моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супруге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове!”.

Нек` овај скромни помен Њеног Височанства кнегиње Зорке Карађорђевић буде мали допринос напорима да се обнови њен дивни споменик на Калемегдану, одакле су га уклонили противници српског уједињења послије 1945. године.

Горан Лучић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар