•  Мој повратак у родно село Бијела код Коњица, прије 24 године, не само да је изненадио моје земљаке у избјеглиштву, већ и оно муслиманско и хртваско становништво које сам тамо затекла. Гледали су ме помало чудно и скептично. Чинило ми се, да у њиховим очима постоји више неког недефинисаног страха због мог ранијег повратка, него у мени која сам се нашла између „двије ватре“, још недогорјеле и неугашене, а запаљене прије осам година…

Пише: Хаџи Ђуро Си. Куљанин

Како вријеме више пролази од завршетка потоњег ратног поводња у Босни и Херцеговини, прича  о људима, који су се из избјеглиштва вратили у своја родна мјеста, скоро и да нема на новинским страницама, или „уживо“, у неким електронским медијима. Као да је завјеса давно пала, а на позорници избјегличког битисања почели су да „играју“ неки други ликови у неким другим улогама…

Ипак, једна прича, она повратничка, остала је пуних двадесетчетири године неиспричана. А одавно је била заслужила, много, много прије него тек сада, када је и откривена…

Али, кренимо мало поиздаљег, од њеног коријена, од оних смутних дана када су људи под присилом напуштали своја, још топла, родна огњишта…

Дејтон

Након потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године, рат у Босни и Херцеговине је окончан. Његовим завршетком започеле су велике муке за хиљаде избјеглица које су морале да напусте своје домове и све оно што их је окруживало и радовало у завичају. Кренули су у општу неизвјесност, у нека нова станишта од којих је мали број био унапријед одређен.

Подручје општине Коњиц, на сјеверу Херцеговине, која је по површини заузимала треће мјесто међу пријератним општинама у Босни и Херцеговини, припало је Федерацији Босне и Херцеговине. А током рата, српске снаге су контролисале добар дио тог простора и на тај начин чувале залеђину Невесиња, односно сјеверне Херцеговине.

Сабиралиште

Село Борци, које је од Коњица удаљено око двадесетак километара – смјештено на питомим падинама планине Прења – је представљао центар те слободне српске територије. Уједно, било је и сабиралиште избјеглих Срба из градског коњичког подручја, али и других насеља из којих су, због зулума муслиманско-хртватске коалиције, морали да избјегну… У једном тренутку на Борцима је избројано више од 2500 српских глава!

Онда је, како рекосмо, дошао Дејтон… Искао се мир! Територија која је одбрањена у рату, изгубљена је у миру. Припала је Федерацији Босне и Херцеговине…

Тако је за многе Коњичане наступило вријеме још једног избјеглиштва, а за неке по први пут…

Сеоба

У хладним и сњежним божићним данима, почетком 1996. године, са Борака су кренуле колоне по смрзнутој калдрмисаној цести према Невесињу, и све даље, и све дубље, у слободну српску Херцеговину, или још даље, у Вишеград на Дрини…

У тој невеселој колони налазила се и породица Воје Кешић из засеока Младешковићи које припада питомом коњичком селу Бијела.

Болешљиви родитељи и рањени брат Миле, уморни и промрзли, нису могли даље од Гацка… Ту су стали, издвојили се из колен и – остали! Једно вријеме!

А сада, остатак приче, препуштамо Воји Кешић, бијељанској српској хериони, која се, као повратник у своју родну Бијелу, пуне 24 године бори са разним искушењима и мукама повратника… Вриједи је саслушати!

Немир

У Гацку сам остала четири године… Не могу се пожалити… Тај кршни и слободољубиви херцеговачки народ нас је лијепо примио. Прискако је у помоћ у сваком невољном тренутку, а таквих тренутака је, код сваког избјеглице, било на претек…

Али, чим би „ноћ пала на главу“, моје мисли би се надвисиле над мојим завичајем, мојом Бијелом, и над свим њеним природним љепотама – што над водом, што над шумом, што над пољем или ливадом… Устајала бих уморније него што сам лијегала. Истина, Гацко је лијепо мјесто. Чист ваздух, добри људи, а и добра комуникација према Фочи и Требињу. Ипак, мене је срце вукло тамо гдје сам рођена, гдје ми је остало најљепше лирско доба живота, гдје сам по први пут очи отворила и угледала висове горде планине Прењ, који су се надвили над Бијелом попут гаранта и чувара њене љепоте…

 Одлука

Онда је дошао почетак новог, двадесетпрвог вијека. И ја сам се, нагло, скоро преко ноћи, одлучила за свој нови почетак.

Вратила сам се у Младешковиће, у село Бијелу… Сама….

Да подсјетим. Бијела је прије рата  била многољудно село. Међу највећим на коњичком простору. По попису становништва из 1991. година, бројала је 537 глава, од који је двјестаседамдесетдвије биле српске! А по попису из 2013. године, укупно је избројано 186 глава и – само двије српске!

А данас, данас сам ја сама!

Мој долазак у Бијелу, прије 24 године, не само да је изненадио Србе, моје земљаке, већ и оно муслиманско и хртваско становништво које сам затекла у Бијелој. Гледали су ме помало чудно и скептично. Чинило ми се, да у њиховим очима постоји више неког недефинисаног страха због мог ранијег повратка, него у мени која сам се нашла између „двије ватре“, католичке и муслиманске, још недогорјеле, а запаљене прије осам година…

Када сам дошла испред своје родне куће, занијемила сам… Била је потпуно спаљена. Не само она, већ и сви помоћни обкјекти: штала, сушара, свињац, кокошињац… А ноћ се већ била надвила над планином и тихо клизила низ њене странине према сеоској удолини…

Ипак, нисам клонула… Поменула сам Бога, једину утјеху у том моменту, прекрстила се и заноћила ипод бетонске плоче моје спаљене куће…

Дозивање

И тако… Вријеме је почело да пролази. Нити сам га пратила, нити имала разлога да га рачунам. Почела сам да рашчишћавам рушевину и спржотину куће како би обезбиједила какав-такав боравак испод једне њене бетонске плоче.

А када бих легла… У тој самоћи, чинило ми се, да у необичној сеоској тишини чујем гласове и дозивања оних мушких и женских имена којих је у Бијелој било прије рата. Чујем Илијин глас, па Марков, Ђурин, Јованов, Радованов… Па, опет, Софијин, Анђин, Ристин, Душанкин…

А када бих се пробудила, ничега више не би било… Ни гласова, ни имена,  само потајног страха који је улазио на сваку пору на кожи –  како и чиме напријед?

Дани су пролазили…Комшије, католици и муслимани, са којима сам провела дјетињство, још увијек су се устезали да ме поздраве, али сада без оне гримасе на лицу која ми се, у првим данима повратка, чинила одвећ злобна и пријетећа… Све је почело да наликује на пријатељско поштовање…

Тако су протекле двије године… У дванаест квадратних метара, колико сам успјела колико-толико да их прилагодим за живот, довела сам родитеље из Гацка.

Бољитак

Баш у вријеме мог повратка, стигао је позив бившим радницима Предузећа „Игман“ у Коњицу да дођу на посао. Дошла сам међу првима у надању да ћу коју марку зарадити и олакшати себи живот. Авај! Ништа од плате. Пуних девет мјесеци радили смо без икакве новчане надокнаде. Само смо добијали топли оброк.

Убрзо сам, уз помоћ родитеља и брата Миле, набавила краву. И моја собичак, површине 4 пута 3 метра, почео је да мирише на свјеже млијеко, млади сир и сурутку…  А и животни простор почела сам да ширим и средшујем. И све је почело да личи на бољитак!

Али, живот доноси и друге, нове, невоље. Отац ми умире 2006. године. Остајем са болесном мајком. Ипак, и даље се борим да понешто набавим од неопхподних потрепштина за живот… Чак сам успјела и телефон довести…Комшије све више увиђају моју пожртвованост и намјеру да живим од свог рада. Поштено и без камчења ичега што не бих зарадила. Њихов благонаклон према мени постаје све видљивији, отворенији, а поздрави срдачнији… И временом, међусобни позиви на кафу почели су да утабавају већ зарасле комшијске путеве који су прије рата били лако проходни…

Гробље

Када ми је умро отац, сахранила сам га у наше гробље, у бијељанском засеоку Младешковић. Тог тренутка сам осјетила двојаку, интимну жалост.

Једну због смрти оца, а другу због тужног изгледа гробља у којем су се сахрањивали покојници породица Андрић, Кешић, Ненадић,  Кукић и Калем. Крстаче и споменици толико су зарасли у шипражје и коров да их је било тешко препознати. Огарда гробља оронула и покидана… Натписи на крстачама изблиједели и постали нечитљиви… Свуда неред и запуштеност…

Не чекајући било чију помоћ, почела сам сама да сређујем и уређујем та вјечна пребивалишта наших предака… И тако, дан по дан, ево прође пуних 18 година како то радим! Понеко дође, упали свијећу за покој душе умрлог и оде без окретања, или било које изговорене пријатне, људске ријечи, за оно што чиним толике године…

У међувремену, од скромног прилога, доведена је вода и дјелимично поправљена ограда. Међутим, мој брат Миле, који је, како сам већ навела, ратни инвалид и живи у Ковину, сам је, са својим средствима, поставио бетонску ограду у дужини од тридесетак метара… Брат и ја смо очистили крстаче, бојом појачали натписе и уредили хумке…Било је у плану да у гробљу направимо једну лијепу надстрешницу са чесмом али, нажалост, до тога није дошло. Брат и ја смо очистили крстаче, бојом појачали натписе и уредили хумке… Сада се погледи пролазника не заустављају у гробљу због запуштености, већ због његовог лијепог изгледа.

Жеља ми је да се у нашем гробљу, као што се то чини у гробљу у засеоку Горња Бијела, одржи света литургија за покој душа знаним и незнаним који леже у овпој нашој, светој бијељанској земљи…

Гости

И тако… Наша Воја Кешић, та српска, бијељанска хериона, живи свој живот… Чува успомену на српски бијељански народ, бдије на њеном бранику, дочекује и испраћа рођене Бијељане који долазе издалека, сада као гости… Истина, они све рјеђе навраћају, једанпут или двапут годишње, као да су се већ свикли у новим стаништима, па им заборав прекрива жива сјећања на своју родну груду… А кад дођу, дођу код Воје да чују неку информацију више или мање битну, баш им је свеједно… И док их слуша, Воја примјећује да су им приче шкрте, ријечи тихе, а грла суха…

А Војка? Војка остаје иста, помало пркосна, таман онолико колико је потребно за опстанак у самоћи, без икога свога, рода рођеног…