• „Све су оне исте!“ Наравно, мисли се на жене. Колико често се само у мушком друштву може чути ова „парола“.

ФОТО: www.pixabay.com

Овакву констатацију углавном прати сломљено срце и понека чаша испод стола. Познајем једног човјека којем је ово готово постала узречица. Додуше, он има обичај да након пар секунди прогунђа себи у њедра: „али ми смо гори“. Са овим другим некако и могу да се сложим, али рећи да су све жене исте, по мом мишљењу, увреда је за сваку понаособ. Нису све жене исте! Претјерују. Нажалост, овај исказ се у скоро свакој прилици, нисам сигуран колико оправдано, још увијек тумачи искључиво негативно. Нико под тим не мисли на жену као стуб породице, одану и вриједну, пожртвовану, него баш напротив, са свим могућим манама, стварним и измишљеним. Апсолутност било чега, па макар то осујетио само један једини изузетак, није могућа. Тако да ову општеприхваћену слику жене, са нарочитим задовољством, одбацујем.

Истина, није нимало лако вољети жену, барем не онако како би то она хтјела. Жена зна шта неће, понекад чак и шта хоће. Она није отворена књига. Увукла нас је неосјетно у једну игру пантомиме којој нисмо толико вјешти као она. Са њом перманентно морамо бити спремни да тумачимо, одгонетамо, нагађамо… Њено ћутање, поглед, њен додир, у свим познатим варијацијама, никада није тако прозаичан као што изгледа. Жена наговјештава, тражи, упозорава неким малим знацима лукаво сакривеним у кратким паузама у сред реченице, неочекиваном питању, двосмисленом коментару, или можда тамо гдје смо најнеопрезнији – у интимном „загрљају ноћи“. Колико год мислили да је водимо, ми смо ти који смо вођени. А, ипак, њој треба тако мало да буде срећна. Разумијевање, пажња, осјећај сигурности и понеки комплимент. То свакако није много, али и поред тога није нимало лако вољети жену, барем не онако како би то она хтјела.

Даме моје, украс сте овом свијету. То сте биле јуче, бићете и сутра. А ако се данас осјећате мало посебније него иначе, срећан Вам 8. март.

Огњен Кандић