ЗАПИС ИЗ ДУБРОВАЧКОГ АРХИВА: Љубиње се у писаним документима први пут помиње 1335. године

  • Писани траг о првом помену некога насеља представља својеврсну оснивачку повељу, родни лист илити крштеницу тога мјеста. Ма колико се, за перспективу насеља, чинило небитно када је први пут поменуто, ипак се већина житеља труди да постојање свога мјеста веже за што даљу прошлост.

Ужичани су недавно трг испред градске скупштине назвали „Склавков плато“ по извјесном Склавку који се помиње у документу из 1329. године, у коме је први пут поменуто и Ужице. Многи градови на своја хералдичка обиљежја стављају и годину када су први пут поменути у историјским врелима.

Иако трагова људског присуства на подручју љубињског поља има од периода неолита, предримског и римског периода, те кроз читав средњи вијек, о Љубињу или насељу које се налазило на територији данашњег љубињског поља немамо писаних трагова све до XIV вијека.

Досадашња историографија је, на основу погрешне тврдње Марка Веге, да се Љубиње први пут помиње 1404. године,[1] те да је у изворима поменуто само једном почетком XV вијека[2], углавном преузимала ову тврдњу, иако се Љубиње у познатој архивској грађи и објављеној литератури помиње кроз читав XIV вијек.

Тако се Љубиње помиње у документима из 03.03.1352. године, као de Slubigna,[3] 15.02.1367.  године као de Liubina,[4] 06.10.1381. године, као де Lubigne,[5] 21.09.1390. као Lubigna,[6] 04.06.1392. као Lubigne[7],  23.10.1401. као de Glubigna[8],…

На документ у коме се први пут, у познатим нам историјским врелима, помиње Љубиње указао је великан српске медиевистике Михаило Динић[9]. Идући за трагом који нам је оставио покојни академик Динић у Дубровачком архиву у серији Diversa Cancellariae XI fol. 57 из 1335. године, нашли смо документ са, за сада најстаријим поменом Љубиња, те смо ријешили да овај документ у оригиналу, као и његову транскрипцију понудимо широј публици.[10]

Документ је писан латинским језиком, канцеларијском готицом, а ради се о тужби због пљачке стоке, која се, како извор наводи, десила у близини Љубиња и за коју су оптужени људи Милоша Ћеске из Љубиња.

Оригинал документа са првим поменом Љубиња, налази се у Државном архиву Дубровнику у серији Diversa Cancellariae XI fol. 57 из 1335. године.

Транскрипција текста:

Die XVII decembris

Drascus aurifex de Ragusio, coram domino comite conqueritur supra Ostoe filliastro de Dragomil Miroscich et Miltenum eius fratrem et filiuus dicti Dragomilli Boliach et Velach et Bosetam filios de Dragan Miroscich, Prichod et Clapeç  eius fratrem et filios Beroe et Radoslauum et Radoychum filios de Qualsa, et supra Osrossllauum cum eius filio Bogauçe homines de Milos Chesco de Liubena, dicens quod a tribus diebus citra in Dulbocha veniens Ragusii cum certo bestiamine, sibi per fortium abstulentis vacchos quator et  bestias octo minutarum.

Testes ad predicta
Predichna Iuanouich
Gradoe Tolenouich
Radoslauus Radisseuich
Radoslauus Tolcouich

Превод овога документа, у нашој интерпретацији би гласио:

Дана 17 децембра

Драшко златар из Рагузе, тужи Остоју незаконитог сина Драгомила Мирошића и Милтена његовог брата и синове реченог Драгомила Бољака и  Вељака и Божету синове Драгана Мирошића, Прикода и Клапца његовог брата и синове  Бероја и Радослава и Радоју синове Кулаша и Озрoслава и његова Сина Богавца људе Милоша Ћеске из Љубиња јер су му док је ишао за Дубровник у близини Дубоке на силу отели четири краве и осам грла ситне стоке.

Наведени свједоци
Предихна Ивановић
Градоје Тољеновић
Радослав Радишевић
Радослав Толковић

Није риједак случај да дубровачке златаре срећемо у залеђу гдје се баве и неким другим пословима осим златарског заната.[1] Златар Драшко из Дубровника помиње се и 1342. године, као власник једнога коња.[2]Сматрамо да је овдје ријеч о истој личности којој је опљачкана стока у Дубокој.

Из документа је видљиво да је у Љубињу у првој половини XIV вијека живио властелин (Милош Ћеско) за кога за сада само можемо рећи да је имао своје људе који дјелују на подручју Дубоке.

На жалост, иако је у овоме документу поменут велики број лица учесника пљачке у Дубокој, осим опљачканог златара Драшка из Дубровника, нисмо их успјели пронаћи у доступној нам грађи и литератури, те нека овај задатак остане на будућим истраживачима историје Љубиња.

АУТОР: Бојан Турањанин / СРБИ У БИХ

[1] Cvito Fisković, Dubrovački zlatari od XIII do XVII stoljeća 143-249, Starohrvatska prosvjeta, Vol III No. 1 lipanj 1949., 178-179.
[2] Ibid, 179.
[1] Marko Vego, Naselja bosanske srednjovjekovne države, Svjetlost, Sarajevo, 1957, 70.
[2] Ibid 71.
[3] Esad Kurtović, Konj u srednjovjekovnoj Bosni, Univerzitet u Sarajevu, Sarajevo 2014, 467.
[4] Ibid, 102.
[5] Михаило Динић, Хумско-требињска властела, САНУ, Посебна издања, књига CCCXCVII, Одељење друштвених наука књига 54, Београд 1967, 78.
[6] Есад Куртовић, Радосалићипримјер једнократних презимена средњег вијека, САНУ, Београд, 2009, 89.
[7] Esad Kurtović, Seniori hercegovačkih vlaha, Hrvatski institut za povijest, Zagreb, 2011, 658.
[8] Есад Куртовић, Радосалићи, 90.
[9] Михаило Динић, Хумско-требињска властела, 78.
[10] Велику помоћ при транскрипцији овога документа пружио нам је Доц. Др Емир Филиповић, на чему му и овом приликом срдачно захваљујемо.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар