• Дан уочи славе преносa моштију Светог Ђорђа Удружење Требињаца “Јован Дучић” у Берограду је у малој сали Коларчеве задужбине организовало представљање књиге Владимира Ћоровића “Лука Вукаловић и херцеговачки устанци 1852-1862. године”.

Први Требињац у Београду Жарко Јевтов Ратковић је као домаћин овог скупа нагласио да Удружење Требињаца „Јован Дучић” у Београду као своју најсветију дужност доживљава обавезу да укаже, а новим генерацијама представи, све оне знамените личности које је град подно Леотара подарио српском роду.

– Лука Лаков Вукаловић припада галерији честитих Срба које је красила разборитост, храброст и велика мудрост који су уткани у њихова патриотска дела. Он је живио премало за један људски век, али довољно дуго да његово зрно жита прерасте у клас. Херцеговина се недуго након његове смрти ослободила од турског зулума. Нажалост, у трговини интереса и политичких игара Херцеговина је жртвована и гурнута под аустро-угарски мач – рекао је Ратковић и додао да оно што није дочекао Вукаловић, остварила је наредна генерација потомака.

РАТКОВИЋ: ЛУКИНА СУДБИНА ПРЕДСТАВЉА ПАРАДИГМУ СРПСКЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ 

– Лукин жижак за слободом и уједињењем никада се није угасио. Након 45 година од његове смрти против окупатора дигао се сав српски род, а задојени духом Лукиног херојства херцеговачки добровољци су са свих страна света дошли грабећи се да понесу српски барјак слободе. Број херцеговачких добровољаца никад није прецизно утврђен, али у то време тамо није било куће која није дала неког свог у борби за српско ослобођење и уједињење. Многи су се враћали из печалбе свјесни да њихова животна мисија престаје да буде борба за егзистенцију – већ света дужност да се брани отаџбина – рекао је Ратковић и оцијенио да је око 16.000 душа пошло из хумске земље у борбу за српско уједињење и ослобођење са јасном свјешћу – слобода или смрт.

– Животни пут и судбина војводе Луке Вукаловића представља парадигму српске Херцеговине која се увек борила не само себе него и за слободу целог српског рода – рекао је Ратковић цитирајући Дучићеве стихове о Херцеговини.

Знаће да је само она земља светла
Где никад још није пала суза срама;
Где су деца на мач име оца метла
Што живи у химни и у молитвама.

Ратковић је рекао да је издавање ове књиге и омаж аутору дела „Лука Вукаловић и херцеговачки устанци 1852–1862. године”.
– Реч је, такође, о Херцеговцу, Владимиру Ћоровићу, који је био редовни члан Српске краљевске академије и до данас се сматра једним од најзначајнијих српских историчара. Књига је допуњена делом Лукиног савременика Јована Накићеновића, које је било основна база за касније историјске радове, а аутор најцеловитијег и најобимнијег дела о животу херцеговачког војводе написао је његов земљак Рајко Вукашиновић под насловом “Лука Лаков Вукаловић”– рекао је Ратковић примјетивши да се књига о Луки и херцеговачким устанцима објављује у години која је објединила неколико изузетних јубилеја.

– У њој се навршава 195 година од рођења Луке Вукаловића и 145 година од његове смрти, 100 година од српског уједињења и побједе у Првом свјетском рату, али и 150 година од рођења нашег Алексе Шантића који је стиховима описао слободарски дух Херцеговине – рекао је Ратковић казујући стихове пјесме “Моји очеви” који у уклесани на постољу првог споменика који су на празних Светих апостола Петра и Павла 2015. године подигли Гајдобрани.

– Чињеница да је споменик Луки Вукаловићу најпре подигнут у српској Војводини најбоље свједочи да је херцеговачки војвода заправо био – свесрпски, за шта захвалност дугујемо и овдје присутном Ристу Дангубићу – рекао је Ратковић који је напоменуо да је ова генерација Херцеговаца током 2015. године у Гајдобри, Требињу и Зупцима поред откривених споменика Луки Вукаловићу јасно изнела жељу да херцеговачки војвода, попут Јована Дучића, свој мир пронађе на камену са ког је потекао – јуначким Зупцима.

ШЕШУМ: У ХЕРЦЕГОВИНИ НАСТАЈЕ КУЛТ ЈУНАШТВА КОЈИ ЈЕ КОДИРАО ЊЕГОШ У ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ  

Млади историчар др Урош Шешум је рекао да се неће освртати на сам садржај књиге. већ да прије свега жели да укаже на узроке и околности које су довеле до херцеговачког устанка.

– У Херцеговини и брдима која се наслањају на Херцеговину и иду све до Старог Влаха и Нове Вароши брдски народ дијели исти менталитет. Већ почетком XVII вијека када слаби моћ Турског царства и кад Венеција почиње на Јадрану да ратује са Османским царством, када Хабзбуршка монархија притиска Турску царевину, у Херцеговини и брдима јављају се буне- рекао је Шешум цјњујући да те буде нису биле социјалног карактера.

– Не буне се Херцеговци толико због глади и тешког положаја, али чим неко нападне Турску користи се прилика за дизање буне. Колико год да су свјесни да тај њихов отпор нема много изгледа за успјех у Херцеговини се увијек догађају буне- рекао је Шешум и додао да је током XVII века настао и највећи број епских пјесама које је записао Вук Караџић илуструјући примјер хероја турско-млетачких ратова Груја Жеравица који је у народним пјесмама због свог ситног раста опјеван као “дијете Грујица”.

– У Херцеговини настаје култ јунаштва, четовања, хајдучије и борбе коју је касније Његош кодификовао у “Горском вијенцу”. Већ у XVII веку у брдским племенима имамо доказа да побуна није обично четовање и борба за плијеном. Кучи већ крајем XVII века поред једног мањег сукоба са Турцима, наводе у писму млетачком провидуру “да не би такве турске погибије још од Косова”. То је један од најранијих примера да се косовски мит јавља као идеологија хајдучије и устаничке борбе. Тај култ се све више и развија у Херцеговини, посебно због тога што Турци због кршевитог краја нису могли тек тако да наплаћују порез. Временом почињу локалним главарима да дају право да убирају порез и да представљају ту своју заједницу пред турским властима- рекао је Шешум и додао да су главари на почетку били изборни, а временом постају насљедни и тако настају династије свештеника и главара.

– Култ предака у Херцеговини постаје нешто најважније, припадност породици, чак исламизација и турчење то није могла да помути. Чувене паше и бегови муслимани дичили су се својим пореклом. Неки су чак и присвајали туђе порекло као чувени Ченгићи. Зулумћари су се дичили тиме да су њихови преци подигли манастир Пиву и они су некада долазили петком да се клањају манастиру Пиви – рекао је Шешум и додао да је други важан култу “свијетлог оружја”.

– У Херцеговини је култ свијетлог оружја био толико значајан да је настао глагол “опусати се”, тј. дорасти за пусара или оружја. Мушкарац је био онај који је носио оружје и означавао је симбол људског достојанства. Непосредно неколико година пред Херцеговачки устанак султан је ријешио да уведе реформе у царству тако што ће да уведе једнакост и заштити хришћане како би од њих могао да прибере порез, као и од муслимана који су одбијали да плаћају порез. Они су се позивали се на то да ратују против невјерника и да чувају рају, која би због тога требало њих да плаћа, а коју су успут и пљачкали – рекао је и додао да се 1832 године побунила се Босна.

– Босански бегови бунили су се против реформе тражећи да остане по старом да они агују и бегују. Савезник султанов био је будући херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић који је учествовао у борби против побуне босанских капетана. За то је добио доживотно право да влада Херцеговином. Управљао је гвозденом руком. Разрезао је порезе какве је хтио, апсолутно га нико није контролисао. Султану је слао онолико колико му је било прописано, остало је себи узимао – рекао је Шешум и напоменуо да је Али-паша Ризванбеговић крив за сјечу шума коју је продавао Аустријанцима и Венецијанцима.

– Чувени Херцеговачки крш, између осталог, настао је од силних посјечених шума коју је бег тјерао на море и продавао. Био је суров тиранин. али није дирао старе главаре и није дирао народу оружје. Гонио је мање силеџије и неки ред је у Херцеговини постојао. Међутим, 1851. године када је Омер-паша Латас, ријешио да да уведе реформе и у Херцеговини, он је на превару ухватио у Сарајеву Али-пашу Ризванбеговић, ту га је погубио и је дошао у Херцеговину да уведе реформе. На листи је прво било разоружање свих хришћана- рекао је Шешум и додао да су Срби добро знали да остану ли без оружја зулум ће се наставити јер су већ најављени нови већи реформни порези.

– Зупци су 1851. године одбили да предају оружје због једног џефердара, њиховог главара. Турци нису жељели да имају баш буквално све против себе, па су пустили Зупчане да задрже своје оружје. Можда је зато и побуна управо ту кренула, јер су управо тамошњи становници имали храбрости да се супротставе и да задрже оружје. У то исто вријеме у Црну Гору долази владика Данило, владика Зеко који буни границу. Традиционални ускоци, хајдуци на граници који наравно нису предали оружје чекају његов миг, очекују се велики догађаји, чују се гласови да Русија и Француска подржавају буну. Аустрија нема ништа против, жели да прими избјеглице из крајева уколико дође до устанка. Тако су се створиле прилике које су погодовале устанку који ће понијети име по његовом најчувенијем војсковођи Луки Вукаловићу – закључио је Шешум.

ЖДРАЛЕ: ОДНОСОМ ПРЕМА ХЕРЦЕГОВИНИ КЊАЗ ДАНИЛО И НИКОЛА ЗАПОЧЕЛИ РАСКОЛ СРБА И ЦРНОГОРАЦА 

Аутор култног романа “Херцеговачка рапсодија” чувени писац и вајар Радован Ждрале, захвалио се домаћинима ма позиву поздрављајући потомке славних хајдука.

– Као писац и као Херцеговац посебно ме је носило и узбуђивало сазнање, да су Херцеговци тада дигли једну од највећих, најчистијих и најнеизвјеснијих буна које су икада међу Србима подизане – рекао је Ждрале напомињући да се Херцеговина није дала покорити.

– У другој половини XIX века устати на ноге против једне од највећих империја свих времена која је у сваком тренутку могла да мобилише и наоружа најсавременијим оружјем 500.000 војника. Лука Вукаловић, а касније и Мићо Љубибратић и остали устаници добро су знали какав је омјер снага, па су истрајавали и то читавих 26 година. Европа није запамтила ни у једном периоду устанак који је трајао толико дуго и под отаквим oколностима- рекао је Ждрале истичући храброст устаника али и истичући чињеницу да устаници нису имали заправо ничију подршку.

– Европа тога времена је дубоко загазила у капитализам као друштвени систем и рјешавала је своју перспективу као континент на другачијим идејама и идеалима. Лука је могао да рачуна само на онај дио европске интелигенције која ће пружити моралну подршку. Ријеч је о слободарима који су градили нову Италију на челу са Гарибалдијем – рекао је Ждрале и додао да Херцеговини никад није довољно признато да су својим устанцима разријешили тзв. источно питање које је за европске владаре тог времена било заправо питање будућности Турске империје и њеног прогона са Европског континента.

– Турска је пред ове сукобе подигла кредит код Енглеза да би од њих купили кредит најсавременије пушке тзв. острагуше које ће бити упућене у Херцеговину. Међутим , “бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце јунака”. Никакво модерно оружје, никакве пушке и топови нису могле да се супротставе том срцу. О томе говоре и губици које су Турци подносили. Тај омјер је 1:20. За живот једног Херцеговца пало би 20 Турака. Колико ми је познато такав борбени резултат није забележен нигдје, бар не у новијој европској историји – рекао је Ждрале који је потом изнио занимљиво запажање о односу тадашњих Црногораца и Срба.

– Књаз Никола, а прије њега и књаз Данило гледали су како да искористе херцеговачке устанке за своје империјалне циљеве. О томе има толико много података да се у то не може сумњати. Раскол између Срба и Црногораца почео је заправо још тада- рекао је Ждрале наводећи да је помоћ изостала и од Србије и од Русије чему су се устаници надали.

– Сви су гледали, своја посла тако да су Херцеговци остајали усамљена слободарска ватра којој ће се многи дивити. Устанци су угашени онога тренутка када је између Русије и Аустроугарске склопљен тајни договор по коме је Херцеговина припала Аустрoугарској. И данас још увијек имамо трагове такве политике свуда око нас- рекао је Ждрале и поручио да нам можда предстоје нове битке у којим се нада да ће млађе генерације понашати онако како су то радили велики преци.

ГЛОГОВАЦ: ЗА ХЕРЦЕГОВЦЕ ЖИВОТ БЕЗ ЧАСТИ БИЛА ТЕЖА КАЗНА ОД СМРТИ 

Пјесник и филозоф Божидар М. Глоговацје говорећи о Херцеговини подсјетио је на стихове пјесника пјесника Драга Брновића рекао “из које акорди српских гусала, јека светосавских звона допире најприје до небеске Србије”.

– У тој небеској Србији за трпезом честитога кнеза Лазара одма уз његово кољено са својим побратимима Мићом Љубибратићом и Луком Петковићем сједи понос наше Херцеговине, војвода Лука Вукаловић. У зубачким селима и засеоцима што су разасути на узвишењима испод планина Бијеле горе и Оријена, увијек је било и воље и снаге да се одупру сваком завојевачу. Зупчанима је понекад у имену “п”, а по некад “б”, како је кад за изговор згодно, све им благородно. “П” као пушка, не било која него она устаничка. “Б” као борба, не свака већ она за којом вапи слобода за коју се борио Лука војвода. Када је војвода историју правио узорана је прва бразда, “п” као први, “б” као бољи у вољи и у невољи. Можда ће неко рећи да Зупчанима прави моду, а ако таквих има нека оду и завире у архиве, видеће тамо кога броје у прве. А први је био Вукаловић Лако, Турцима са њим није било лако, који је нашао вјеру турског паше, на превару га отроваше. А његов најстарији син Лука у 100 невоља и мука, стасавао је у витеза и јунака носећи гене свога оца Лака. У двадесетој години свога живота том дичном момку није било пара, изабраше га Зупчани за главара да буде на ползу свом српском роду и да их предводи у борби за слободу – рекао је Глоговац о подсјетио на Матијин стих “Немој ми причати о сину ако му знам оца, ђе то двоје не може заједно смрзни па предвој”.

– Није Лука сам могао да се бори против Турака. Зупчани су били уз њега јер су му вјеровали свакој изговореној ријечи, и не само Зупчани него и читав народ од Пиве и Дробњака до мора стајао уз њега јер је био рођен и предодређен да буде вођа. Када је злогласни Омер-паша Латас 1852 године са својим пандурима почео да купи оружје од раје у Требињском крају, захваљујући Луки народ се није дао разоружати и то је био разложан почетак за буне и устанке. Знало се да је за Херцеговце живот без части била тежа казна од смрти. А војвода Лука је 10 пуних година ратовао и био у бусији, да би последњих 10 година свога живота живео у Русији. Морао је да бјежи од свог народа и свог завичаја, од оних који су дали вјеру за вечеру и од назадне сепаратне политике црногорског књаза, био је трн у оку и султану и књазу – рекао је Глоговац помињући и Невесињску пушку.

– Књаз Никола рекао је Пеку Павловићу “Иди тамо и смири ону багру”, да не кажем ону погрдну ријеч која не може ни у говор ни у писмо. И како би рекао старац Милија када је правио пјесму о Максиму Црнојевићу “како таде, тако и данаске”. А данас тај кукавни и жалосни монтенегровски режим обезвређује све што има српски призвук и српски префикс. Мало им је што су међу првим признали Косово, него кане да шаљу и војску онамо, намо за брда она. Кане срушити српску цркву на Румији, давно су срушили Његошев гроб, а данас га избацују из читанке. Избацују и Десанку Максимовић, ваљда зато што је написала “Крваву бајку”. Умишљени у своју ријеткост дали су економски ембарго Русији, не би ме чудило да јој и рат објаве као што су некад Јапану. И најновији изум, забранили су универзитетским професорима и пјесницима из Србије да дођу у Црну Гору, а истовремено неким њиховим суграђанима да је напусте. Па људи моји, зар то није лудница?– запитао се Глоговац и завршио своју бесједу стиховима

Нешто мислим и размишљам
како би то било нама
да изиђу Црногорке
са метлама у рукама.
Када нема џефердара
нека метлу узму стрине
да почисте и омету
ову губу из торине.

Предсједник Савеза гуслара Србије Јово Радош је уз пратњу народног гуслара Славка Алексића казивао стихове своје пјесме “Изгнанство Луке Вукаловића”.

ЗЛАТНА ПОВЕЉА ЗА УРОША МИЛОЈЕВИЋА

За говорницом се појавио Трифко Ћоровић, оснивач портала Слободна Херцеговина који ове године слави 5 година постојања.

– Сматрам да је ово права прилика и мјесто да поменемо нашег брата који нам свима недостаје већ мјесецима, а то је Урош Милојевић, оснивач и доживотни предсједник херцеговачких Срба у Банату. Његова несебична љубав према Херцеговини није спајала само два завичаја и тамошње људе, већ је спојила многе од нас. Урош је прије пет година направио једну сличну трибину о Луки Вукаловићу.

Игром случаја то је био први догађај на коме се појавио портал “Слободна Херцеговина”. И Урош Милојевић је, као и херцеговачки војвода, био свесрпски. И управо због тога, баш вечерас у српској престоници, портал Слободна Херцеговина постхумно додјељује Урошу Милојевићу златну повељу “Лука Вукаловић“ – рекао је Ћоровић који је ово признање уручио Милану Белом Бјелогрлићу, Урошевом насљеднику на мјесту предсједника Удружења Срба Херцеговаца из Баната.

Бјелогрлић је подсјетио на стихове “Нисам мртав док ме се сећате” и објаснио да епизода са златном повељом управо то поручује.
– Није Урош Милојевић дигресија него прави пример вечерашње теме. Лука Вукаловић је био опсесија Уроша Милојевића – рекао је Бјелогрлић подјећајући да је Урош Милојевић своју завидну каријеру привредника окончао са три срчана удара.која су га опоменула, а након чега се окренуо пуитевима Херцеговине.

– Ти путеви су заиста за њега, и у биолошком и у здравственом смислу, били путеви херца. Готово да је могао да ауторизује терапију, терапију херца. Уместо у коронарку јединицу, крените у земљу срца, земљу не само камена и сунца, него земљу срца. Не зове се она случајно Херцеговина. Тим путевима Урош Милојевић није водио само нас већ је и људе из Баната, баш као што је дотле стизао и глас слободе чији су одјеци видиљиви у стиховима Ђуре Јакшића – рекао је Бјелогрлић подјсећајући да се зову Херцеговине и борбу за слободу одазвао и угледни љекар Милан Јовановић Морски из Јарковца који се прикључио устаницима, иако је имао одлично намјештење.

– Нека ова златна повеља буде опомена да се дружимо и да се поштујемо – завршио је Бјелогрлић.

Домаћин вечери Жарко Ј. Ратковић захвалио се свима што су дошли на ову промоцију, а посебно онима који су помогли штампање књиге, Ристу Дангубићу власнику фирме Aling Conel, Игору Ратковићу директору Ресторани Вишњица а.д. , Божу Илићу заступнику фирме Љекобиље, као и Нади Ђоковић из Задужбине Илије М. Коларца.

Ратковић је све присутне позвао на 5. завичајно вече Требињаца које ће се 1. децембра одржати у ресторану хотела Орашац.

Како доћи до карата погледајте овдје.

Књига Владимира Ћоровића „Лука Вукаловић и херцеговачки устанци 1852-1862. године може  се набавити у Удружењу Требињаца у Београду (зграда Старог Меркатора – уторак, четвртак и субота до 15 часова) поручити по цијени од 500 динара+ птт трошкове.

Више детаља, као и само поруџбеницу можете пронаћи овдје 

РЕДАКЦИЈА СХ