Кићено небо звијездама,
ко бијело платно шарама.
Данице неме звијездама,
везиље нема шарама.

Колумниста и уредник Слободне Херцеговине Горан Лучић испод платна са мотивима српског косовског веза.

И заиста вез је и настао из дубоке људске жеље да сагледа и ухвати небо у своје бијело платно. Гледајући у ноћни свод очи су се губиле у јатима звијезда и падале са падалицама у ноћ, но нису могле заборавити сву ту красоту и савршену несагледивост над собом. А сваки народ то је небо “спустио” на себи могућ и својствен начин. Каква му је била душа, такво му је постајало и небо.  На везу што је као украс носио, то се видјело.

Српски народ ако би се мјерио са другим у љепоти свога умјетничког насљеђа не би се засигурно постидио њега; можда би и предњачио над богатим и силним у љепоти, дару и умијећу.

Редизајнирани вез из сјеверне Далмације (Врлика) – до прогона Срба из Крајине 1995. скоро већински насељену Србима. Историја Сињске крајине је неодвојиво везана за Србе. Оно што је оставило на мене посебан утисак је овај вез из Врлике у који је уткан српски народни грб – Крст са четири огњила. Лако га је уочити у латицама цвјетова

Но цијени ли данас ико у држави (државама) Срба нематеријалну културну баштину – посебно вез?!

Вез је суптилна женска вјештина која у основу платна уткива душу цијелог тог народа, његову мистику и митологију, народни еп и космогонију и на крају у збиру свега – духовност народа као његов генетски код, задату судбину и у њој поклоњену шансу!
Погледајте народне ношње и вез на њему када упознајете неку заједницу, нову земљу, и одмах ћете сазнати какав је то народ.
Да ли је то неки духовно неузрастао – у материјалном и практичном задовољен или софистицирано узњегован род!

Редизајнирани српски косовски вез

Хрватска је почетком 2017. године кренула са организацијом бројних програма који су уклопљени у оквир Европске године културне баштине. Европска унија означила је 2018. као годину заштите, истраживања и развоја традиционалних вјештина. Циљ је нагласити важност народног предања кроз духовну и нематеријалну баштину и подстаћи размишљање о њеној одрживости и смислу у савременим односима.
Тим поводом друштво “Баштина” из Дубровника приредило је изложбу везених радова своје почасне чланице г-ђе Катарине Дујаковић, истакнуте умјетнице и власнице богате збирке везенине са традиционалним дубровачким мотивима, али и насљеђем других народа, прије свега српског.

Боравећи у јануару у Дубровнику имао сам врло корисну прилику да посјетим ову значајну изложбу у галеријском простору “Лазарети”, упознам унуку г-ђе Катарине и најљубазније добијем прилику да фотографишем узорке њених радова и понешто сазнам о породичној традицији веза ове дубровачке породице.

Госпођа Катарина Дујаковић, рођена је од оца Витомира и мајке Марије Перишић из Конавала 1933.г. Њена мајка била је врсна везиља и блиска пријатељица са најпознатијом дубровачком везиљом и великом народном учитељицом на пољу етнографије и народне умјетничке радиности г-ђом Јелком Миш.
Заправо и све је кренуло од г-ђе Јелке, која је као студенткиња Учитељске школе у Дубровнику, кроз предмет Домаћинство завољела вез и започела га учити. Ту љубав касније је усавршила до умјетности и крунисала је оснивањем Основне школе за ручне радове у Цавтату. Јелка Миш је заправо велика задужбинарка Дубровника која је цијели живот посветила истраживању веза и његове симболике, учила разне технике његове израде, путовала земљама бивше државе, посебно српским, сакупљала узорке и мустре, откупљивала оригиналне народне ношње у Херцеговини, Косову и Метохији и Македонији, учила и преносила знање везиљама, а онда све то оживљавала у дубровачком изразу.
Без сумње једна велика и народно заслужна личност.

Редизајнирани конављански “Мрки вез” – столњак 64×64 цм

Ту су коријени из којих је изникла и г-ђа Катарина Дујаковић, која је као дијете похађала часове веза код своје мајке и код Јелке Миш. Учећи од најбољих дјевојчицу је потпуно опчинио вез; кренула је њиховим стопама.
Но млада Катарина се и озбиљно образовала поред што је учила рукотворине. Завршила је гимназију у Дубровнику, а потом и Поморско-економски техникум као једна од врло ријетких жена. Била је даровита за математику и геометрију па је и факултет успјешно дипломирала, а то знање је своју основу и примјену имало и у везу!
Суштина је да нема добре везиље ако она нема дара за математику и геометрију!

Редизајнирани вез из Херцеговине – столњак 80×76 цм

“Скинути” мустру (схему) и ускладити мноштво елемената и убода игле, а онда и све то естетски увезати да исијава хармонијом и живим билом – равно је умијећу што наличи “архитекти васељене”.
Умјетничка радиност Катаринине мајке Марије препозната је као врло вриједна, па су примале наруџбе од амбасада и града Дубровника за његове уважене госте. Како је г-ђа Катарина запамтила за један везени тепих могле су купити ауто Заставу 750, популарног Фића.

Редизајнирани конављански “Мрки вез” – столњак 64×64 цм

Њихова везенина стигла је у дар и краљевским породицама и предсједницима свијета.
Иначе, остало је забиљежено да је један везени столњак г-ђе Јелке Миш уручен на дар данској краљици, а други америчком предсједнику Вудру Вилсону.

И на крају да и то поменем, а важно је, сву своју збирку етнографког насљеђа Балкана од 2500 предмета и преко 1000 узорака веза са народних ношњи Јелка Миш је завјештала граду Дубровнику, а од њеног легата заснован је Етнографски музеј.
Не заборавимо, у тој збирци велики је дио српског духовног и етнографског блага!

Женска торбица ( на дубровачком “бурсин” – од латинског бурса-врећица), са узорком српског косовског веза, 26×28 цм.

На нама је да кроз научне установе истражимо српско културно насљеђе веза и да српске мотиве заштитимо као народно благо, да нам се не би поновило ( а врло је извјесно да хоће!) искуство отуђене Личке капе ( српске народне капе сјеверне Далмације и Лике настале из црногорске и херцеговачке – из капе вјечне жалости за Косовом) и ганге ( народно мушко вишегласно пјевање српског народа Херцеговине и Имотске крајине) које је Хрватска заштитила као своју културну баштину!

Редизајнирани конављански вез “Кадифача” ( од кадифа)

Г-ђа Катарина Дујаковић, чију сам изложбу и посјетио још увијек ради и у одличној је креативној и виталној форми.
Како сама поручује спремна је да свакој младој жени и дјевојци пренесе и поклони своја знања и вјештине. Но мало се њих и заинтересује за то племенито умијеће, а како ми рече њена унука у томе скоро па нико и није истрајао.

Редизајнирани конављански “Мрки вез”. Мрки вез је добио име по црној свили којом се везу основни троуглови и ромбови. То је прва боја којом започиње овај вез.

Јер није заиста лако небески свод ухватити иглом, нити звијезде задржати на нитима од лана. То могу само они чија је љубав ка небеским јатима већа од трудова овога свијета.

ГОРАН ЛУЧИЋ / СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА