• Гајдобра је овогодишњу славу Светог Петра и Павла дочекала као никада раније. Откривање споменика Луки Вукаловићу  је на симболичан начин објединио варошку славу, јубилеј седам деценија од досељавања Херцеговаца у Бачку и сећање на велику победу Херцеговаца у устанку против Турака, који је легендарни војвода започео, али тужном судбином слободу и коначни турски слом није дочекао. Остао је до дан-данас у изгнанству! Херцеговци се надају да ће ускоро дочекати његове земне остатке на родној груди

Извор: Слободна Херцеговина
Текст: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина

Како се могло чути последња три месеца Гајдобра је била у ванредном стању. Сређивао се централни трг, а финале је било закључено са постављањем импресивног споменика херцеговачком војводи Луки Вукаловићу. И као што у својој беседи рече познати српски писац Милован Витезовић, Гајдобрани су своје место у духовном смислу спојили са матичном земљом Светог Саве.

У мајсторској радионици знаменитог вајара Ђорђа Лазића Ћапша готово годину дана се креирао лик војводе. Војвода Лука Вукаловић је представљен баш онако како  је описиван у епским песмама. Стасит, плећат, врло изражајног лица које оцртава чврст карактер.  Херцеговачки Карађорђе није ни заслужио мање од тога.

Није се стало само на изради споменика већ је сваки детаљ на тргу који носи име херцеговачког војводе препун симболике слободарске традиције српског народа.

Прелепа фонтана представља брод којом је војвода отишао у Русију, али и његов вечити поглед ка њему у нади да ће се вратити и довршити започети посао. Тужна судбина је одредила да се на његов повратак и данас чека, али не постоји Херцеговац који се вратио из Гајдобре, а да није понео са собом чврсто уверење да је питање повратка Луке Вукаловића Херцеговини питање дана.

За ову прилику Гајдобрани су приредили и свечан програм, а велики број високих званица потврђује труд домаћина да овај празник заиста остане у дугом сећању.

Скуп је почео химном “Боже правде” у извођењу групе “Звуци са камена”.

Присутнима се потом обратио домаћин скупа и иницијатор саме идеје Ристо Дангубић, председник МЗ “Гајдобра”.

Ристо Дангубић, председсник МЗ Гајдобра

– Војвода Лука Вукаловић је, нема сумње, један од заветних симбола и путоказа како Херцеговачке тако и свеслободарске прошлости, садашњости и будућности Српског народа. кажу да је лидер онај који има снагу и вољу да окупи народ око заједничког циља, а треба да додамо да он живи као лидер и када његово дело живи и окупља народ, а како је нас и данас окупио Лука Вукаловић, да обележимо три велика тренутка (слава Гајдобре, 70 година од досељавања у Бачку равницу и 140 година од победе над Турцима) за све нас. (Целу беседу погледај овде)

Скуп је благословио архијерејски намесник Бране Миловац.
– Херцеговина је подарила свеукупном српском роду велики број јунака, али и светитеља. Овај споменик ће нас увек подсећати на слободарске традиције српског народа.

Окупљенима се обратио посланик Игор Мировић и један од потпредседника СНС-а.
– Слободарски дух Луке Вукаловића напајао се истим оним духом који је почетком XIX века донео Србији слободу у борби са Турцима. Након њега неколико деценија касније тај исти дух слободе напајао је и младог Гаврила Принципа, коме је тек недавно Србија подизањем споменика, са пуном вером у исправност његове борбе узвратила макар део дуга. тај дух нас прати свих ових деценија све до данашњих дана када Србија бије битку да помогне Републици Српској, самим тим и Херцеговини и тежи уједињењу – оном истом циљу коме је тежио и сам Лука Вукаловић.

Присутне је потом поздравио и Ђорће Милићевић, потпредседник Скупштине АП Војводина.
– За сто година када се неки будући Гајдобрани буду сећали овог дана имаће пред собом споменик великог борца за слободу XIX века, имаће пред собом антифашистичку традицију XX века и велику причу о породицама које су дошле из нужде и сиромаштва са љутог херцеговачког крша да би овде ходали као велики људи, Гајдобрани!

Испред Матице Српске скупу се обратио Ђорђе Ђурић, генерални секретар.
– У последњих сто година пред Србију се увек постављају тешки услови и ултиматуми. Подсетићу на уговор настао након анексионе кризе на штету Србије из 1909. године у коме се тражи да се прекине српска пропаганда. Тражило се да тадашња штампа не помиње да су Босна и Херцеговина српске земље, а сличан захтев се поновио и у ултиматуму пред Први светски рат. Сведоци смо да се политика спутавања српска националне свести одвијају и до данас, па је овај догађај велики. Откривамо споменик “српском Гарибалдију”, тако је Луку Вукаловића назвао један од највећих српских историчара, Милорад Екмечић.

Градоначелник Требиња Славко Вучуревић био је видно узбуђен пред спомеником херцеговачког војводе.

– Ако смо вратили Дучића подно његовог Леотара, не видим ни ограничења ни разлога да и Луку не вратимо да отпочине и да се смири међу својим прецима у Херцеговини.
Војводо Лука! Прежи опанке и обуци свечано одјело! Ваља ти путовати! Херцеговина те чека! А, Гајдобра нека тим буде уступна станица гдје ћеш се с браћом изљубити и окријепити.
Путуј у миру својој браћи и своме дому.

(комплетну беседу погледај овде)

На крају реч је добио и велики српски писац и увек радо виђен гост међу Гајдобранима писац Милован Витезовић.

– Ви сте овде препочели завичај са онима са којима већ јесте. Ви сте у духовном смислу учинили Гајдобру Војводством Светог Саве, за коју се може рећи да је Гај -Добра. Зато ће овај Лука Вукаловић овде бити међу својима. Дакле, ви сте данас захвални потомци, чинећи себе часним прецима. Што рече песник: “Сви ми дугујемо себе некој деци/Будимо потомци да би били преци.”

(комплетну беседу погледај овде) 

Након Витезовићевог излагања част да открију споменик Луки Вукаловићу добили су Ристо Дангубић и Славко Вучуревић.

Током програма прочитано је и писмо које је домаћинима упутио академик Миро Вуксановић, као и телеграми које су упутили Михаљ Кертес и Милорад Вучелић.

У програму су још учествовали: професор Јово Радош који је уз пратњу гуслара Петра Вујевића из Куле изговорио стихове своје песме “Изгнанство војводе Лука Вукаловића”, а на Шантићеве и Дучићеве стихове подсећао је Милош Војновић, млади глумац шабачког позоришта.

Програм је веома надахнуто водила Јелена Ковачевић.

ПЕТРОВДАНСКА ЧЕСТИТКА У ИМЕ “САНУ”

– Част ми је што сте ме као званицу одабрали. Захваљујем и жалим што не могу на свечаност доћи.
Бићу се вама у дурмиторском пределу, у крају који је једнако херцеговачки и црногорски, а понајпре и највише српски. Тамо је извориште Вуковог језика, основна наше књижевности новога доба, непоновљива лепота десетерца, јединствено сазвучје акцената. Тамо је Дучић поставио врх шестара док је описивао круг у којем је најлепши српски говор. Из таквог круга је хумски кнез заповедио да се украси Мирослављево јеванђеље, најстарији српски писани споменик. Тамо је рођен светац чије име с речима Слава му и милост изговарамо. Тамо се и данас као увек уздиже непомерива херцеговачка отаџбинска брижност и презиме сваког ратника који је знао да је “јунаштво цар зла свакојега”.
Када кажем или прочитам реч Херцеговина, одмах се појави завичајна светслост дугиних боја. Истовремено чујем донебесни јаук корићких, пребиловачких и осталих мученика. Кроз молитву ми се као задужница отвори ведрина под звездама. Свака има барем једно херцеговачко име. Мало коме као њима пристоји природно дарована отменост, мудрина и речитост.
Високо је витешка звезда војводе Луке Вукаловића. Дошао је међу вас да каже како нигде није ни одлазио.
Ову петровданску честитку упућује писац књига о вуковдским речима, члан Српске академије наука и уметности, почасни грађанин Билеће, пријатељ професора Славка Гордића и његових Херцеговаца у Гајдобри и где су год.
Миро Вуксановић

Урош Милојевић( Председник удружења Херцеговац из Зрењанина), Ђорђе Лазић (аутор споменика), Славко Вучуревић, Александар Станишић (ливница), Жарко Ј. Ратковић (председник Удружења Требињаца Јован Дучић у Београду)

Захваљујући Гајдобранима поред овог споменика у ливници Станишић изливени су, уз подршку града Требиња, и још два споменика чије ће откривање бити 2. августа на родним Зупцима и 19. августа у Требињу.

Послушајте шта су о овом догађају рекли представници херцеговачких удружења Урош Милојевић и Жарко Ј. Ратковић.

(Овај текст и фотографије није дозвољено преузимати без писмене дозволе редакције Слободне Херцеговине)