У ПОДРУМИМА МАНАСТИРА ТВРДОШ: Капљице из старе камене избе

  • Врхунског вина и винарије нигдје у свијету нема без традиције и добре приче, а ова је, на нашим просторима, не само једна од најбољих у производњи вина, већ и јединствена. У њену причу уткано је много историје, љубави и духовности.

Само у овој винарији у цијелој БиХ, па и шире, најбоља вина која се произведу чувају се у изби, односно винском подруму из 16. вијека.

У том подруму сазријева тврдошки вранац, црвено вино по којем су већ годинама нашироко познати Подруми манастира Тврдош у Требињу. Управо за велику резерву овог вина, манастирска винарија на југу Херцеговине је прије двије године добила и једно од најзначајних признања у овом послу, ма гдје се налазили – златну медаљу на Декантеровом такмичењу, највећем свјетском оцјењивању вина.

Само у овој винарији за квалитет свих врста вина која се извозе у више од 17 земаља свијета, уз технолога, брину и православни монаси, предвођени игуманом Савом као главним „мајстором“, а у складу са традицијом старом више од 500 година и са најсавременијом технологијом.
Фото: Синиша Пашалић/РАС Србија

– Манастир Тврдош и монашки живот су обновљени 90-тих година прошлог вијека и тада је у археолошким истраживањима откривен стари камени подрум који је био затрпан, а на зидовима су пронађени трагови вина. То значи да је и у та давна времена манастир производио вино и да је оно ту чувано. Тај подрум је враћен у функцију. Из тог периода су и степенице које данас можете видјети у подруму, а које су некада служиле да монаси из кухиње могу да сиђу по вино. Данас их не користимо, али су то као подсјетник – прича Тихомир Кудуз, директор винарије Подруми манастира Тврдош.

Одлуку да се поново покрене и производња вина, недуго након обнове манастира, донијели су тада владика Григорије и игуман Сава, када су засађени и нови засади винове лозе у Требињу и купљена најбоља опрема за винарију ушушкану у манастирском комплексу. Били су први манастир у Српској православној цркви који је почео да се бави производњом вина. Од тада је винарија прерасла у једног од лидера винарства и виноградарства у БиХ.

Годишње манастир и винарију посјети од 300.000 до 400.000 људи, како вјерника из региона, тако из туриста из цијелог свијета. Сви они добију прилику и да у посебно направљеној просторији, која ће бити и барик сала, дегустирају вино.

Подруми се могу похвалити да им сво вино долази из 160 хектара њихових винограда, са плодних поља око Требиња. У њима се гаје прије свега аутохтоне сорте винове лозе, вранац и живалка, заштитни знакови херцеговачког поднебља, па и ове куће вина, али и интернационалне сорте каберне сувињон, мерло и шардоне.

– Вино је врхунског квалитета, а у производњи имамо врхунску сировину грожђа, јер пазимо како се оно узгаја и орезује. Интересовање за аутохотоне сорте се вратило, што је и наша шанса у свијету. Сада су трендови у винској потрошњи такви да људи желе да пробају нешто ново. То је прије свега шанса у аутохтоним сортама, у нашем вранцу, у жилавци, јер људи се засите пијења мерлоа и кабернеа.

Дошло је до такозване шардонизације винске сцене и ту смо ми видјели нашу шансу. Тако смо успјели и да нађемо своје мјесто и радимо то доста добро. Доста извозимо и излажемо по међународним сајмовима, али у односу на свијет ми смо и даље мали. Са квалитетом вина, ми можемо да се носимо са најбољим и највећим винаријама и врхунским грожђем и винима, али оно што нам недостаје је маркетинг, прије свега државе из које вино долази, поднебља, а са тим долази и до препознавања винарија, вина и тако даље – истиче Кудуз.

Ипак, врхунске капљице из ових подрума нашле су пут до љубитеља вина и у далекој Кини, па су неки тамошњи купци били спремни и да плате авио превоз да би добили флаше из Тврдоша, али и у Јапану, Аустралији, Новом Зеланду или САД. У Чикагу и околини га, рецимо, највише пију људи поријеклом са наших простора, док га у Лос Анђелесу увозе, воле и пију Американци.

И чињеница да продају манастирско вино, каже Кудуз, некада добро дође, јер асоцира на традицију и тако буди интересовање.

– Вино се кроз вијекове сачувало захваљујући манастирима и цркви, јер је увијек било у богослужбеној употреби. А у винском бизнису је прича иза вина увијек битна. Код нас су то традиција и духовност. Бавимо се нечим чиме су се бавили људи овде прије пет вијекова. Наш камени подрум је саградио херцег Стјепан Косача још 1510. године, темељи цркве су из четвртог вијека, а Турци су касније срушили до темеља све објекте, који су сада обновљени. Бити дио такве приче је невјероватна ствар – каже Кудуз.

Није случајно то што манастир производи вино, а не друге производе, каже и тврдошки монах Порфирије, који је један од оних у манастирској братији који су активно укључени у производњу вина.

– Вино је крв Христова, а са тијелом и крвљу Христовим ми задобијамо живот вјечни и овим вином које овдје производимо, у Светој литургији претварањем тих дарова у тијело и крв Христову, добијамо и благослов, а и живот вјечни – каже монах Порфирије.

У манастиру је, додаје, све послушање из љубави и ако је неко имао воље и љубави да учи и да види како се то производи, он је имао и прилику да у манастирској винарији види како се прави вино и да учествује. Познавати вино се, каже, може и научити радећи у винарији, али врхунског вина нема без онога што се не учи – поштења домаћина, добре земље и јаког сунца.

– Тога у Требињу, хвала богу, има и што је најбитније, љубав према томе што се ради. Ако нема, онда то и вино на себи осети – каже Порфирије.
Стари виноград злата вриједан

– Имамо један стари виноград у Петровом пољу из 1982. године који је економски потпуно неоправдан. Он не може да роди више од 800 грама по чокоту, али тих 800 грама је нама највриједније за вино. Све те неке специјалне серије вина стижу из тог винограда, а то су ова врхунска вина. И ова велика резерва за коју смо добили златну медаљу у Лондону на Декантеру, долази из тог винограда. Заиста је интересантан и за видјети, стар је, сав се искривио, али даје огромну вриједност – објашњава Тихомир Кудуз.

Како истиче, награђеног вранца више нема за продају, а у залихама се чува око 400 боца, које служе за поклоне и дегустације.
Жилавку је најтеже направити

– Француски енолози су прије десетак година обилазили наш виноград и рекли су да ни у француској нема таквих могућности за узгој, као што имају наше Попово поље и Петрово поље, са таквом земљом и толиким временским периодом јаког сунца, баш у оном периоду када је зрење грозда најбитније. Тако да је Требиње јединствено и није случајно што је са овог поднебља потекла и жилавка. Она је специфична по укусу, златкасте је боје и од бијелих вина је најтеже за направити. Мала је нит која дијели од врхунске жилавке до тога да покварите потпуно годину са жилавком, ако у току пресовања грозда не будете пазили – објашњава монах Порфирије.

Жилавка је аутентично вино Херцеговине, а као што јој и име каже, она је добра зато што увијек даје сок, колико год да је циједите. Жилава је, кажу у винарији.

Валентина Мишљеновић / Српска ИНФО

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар