На капији града је седео старац. Пришао му је путник. Било је очигледно да је младић дошао из далека.
– Никада нисам био у овим местима. Какви људи живе у овом граду? – упитао је младић старца.
– А какви су људи живели у граду који си напустио? – упитао га је старац.
– То су били зли и себични људи и ја сам се не жалећи растао са њима.
– Овде ћеш младићу, исте такве срести.
Нешто касније, други путник је поставио старцу исто питање:
– Реци ми, добри човече, какви људи живе у овом граду? Ја сам управо дошао и не знам локалне обичаје.
Старац му је одговорио:
– Реци ми, сине, какви су људи живели у граду одакле си дошао?
– Били су то дивни људи, љубазни и гостољубиви. Многи су постали моји пријатељи и није ми било лако да их оставим.
– Овде ћете наћи исте такве.
Трговац, који је донео своју робу у град, чуо је оба разговора и збуњено се обратио старцу:
– Како то? Ти си обојици људи на исто питање дао сасвим другачије одговоре…
– Сви у срцу носе свој мир. Ако неко није пронашао ништа добро тамо одакле је дошао, он неће пронаћи ни овде. А онај који је имао пријатеље, он ни овде без добрих људи остати неће. На крају крајева, ми видимо у људима око нас само оно што имамо у себи.