Јелена Радмиловић, бивша билећка гимназијалка, а сада успјешан студент прве године Филозофског факултета у Новом Саду (смјер Српски језик и књижевност), сматра да се марљивим радом све може постићи.
– Много је лакше успјети ако човјек ради оно што воли. У мом случају побиједила је љубав према овоме што учим и већ сада видим да је то био прави избор – каже Јелена.
У средњој школи си се истицала по књижевним наградама. Да ли си се успјела наметнути у другој средини и другој улози.
– Изучавањем језика и књижевности повећало се и моје интересовање за писањем поезије. Велику подршку имам од стране професора на факултету који читају моје радове, критикују их, упућују на књижевне вечери, па чак и упознавају са значајним људима у овој области. Не изостаје ни подршка мојих професора из средње школе. У претходних пола године издвојила бих као најдраже једно рецитаторско вече на коме су чланови рецитаторске дружине „Међу нама“ говорили моју поезију. Посебно сам поносна на своју пјесму „Femme fatale“ која ми је омогућила учешће на Међународним књижевним сусретима Удружења за културу „Нова свјетлост“ из Сарајева. На Сусретима учествују књижевници из 19 земаља и већ видим да ће то за мене бити једно занимљиво и корисно искуство.
Као бруцош већ си имала искуства у раду са дјецом. Каква су искуства?
– Захваљујући Удружењу „Весели воз“ добила сам прилику да радим као наставник. Та дјеца су мене много научила. Сваки час је био нека нова пустоловина. Много је анегдота и тренутака за памћење остало након тих часова. Брзо сам се навикла на то да ме зову „наставнице“, да ми персирају, да траже ријеч „са два прста“ и на задњем часу схватила сам да ће ми недостајати. Поносна сам на њих јер су остварили добре резултате што је и био циљ мог рада.
МАЈКА - НАЈВЕЋИ ОСЛОНАЦ
– За све добро што сам постигла досад заслужна је једна особа. Она је била ту у сваком тренутку и никад није дозволила да посустанем. Особа која ме научила да је срећа у ситницама и да ситнице чине мозаик живота. Особа која ме научила да учим и која је на свако моје: „Не могу и не знам.“ одговарала са: „Научићеш, па ћеш моћи!“ Моја мајка је мој највећи ослонац и снага.
Члан си Удружења Херцеговаца у НС. Колико ти је то чланство у завичајном удружењу помогло у прилагођавању на нову средину?
– Чланови Удружења су нама бруцошима одмах по доласку показали на све оно на шта требамо обратити пажњу у Новом Саду, упутили нас на разне могућности које добијамо доласком у велики град, али и напомињали да не смијемо да заборавимо ко смо и одакле смо. Удружење је помогло да увидим значај доборовољног давања крви. У првој седмици августа биће организовано доборовољно давање крви у херцеговачким општинама, па позивам Херцеговце да се у што већем броју одазову овој акцији. Нисмо ни свјесни колико добијамо док дајемо.
Херцеговачки студенти у Новом Саду показали су велики потенцијал. Да ли постоји ривалитет међу земљацима?
– Вјерујем да ривалство постоји, јер свако је индвидуа за себе. Спортски речено: „Ривалство не уништава пријатељство.“, па се може осјетити и тај дух колективности. Чак и у пролазу кад чујемо херцеговачки нагласак , насмијемо се и кажемо: „Овај је наш!“
Колико ти недостаје билећка гинназија и шта би поручила тамошњим ученицима?
– Гимназија заузима посебно мјесто у мом срцу. Поносна сам што сам дио те велике приче по којој је мој град познат. Гимназија је много утицала на формирње моје личности. У њој раде људи који су прави примјер онога какав један професор треба да буде (изузев појединаца).И након завршене средње школе у некима од њих и данас имам пријатеље и подршку. Не плашим се за нове нараштаје све док имају прилику да уче у Гимназији.
Т. Ћоровић / Слободна Херцеговина
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
