У БЕОГРАДУ ОДРЖАНА КОМЕМОРАЦИЈА ДР СРБОЉУБУ ЖИВАНОВИЋУ: Наставити путем човјека који је говорио у име оних чије је ћутање вјечно!

  • У петак, 26. јануара 2024. године, у пуној свечаној сали САНУ, у организацији Института „Диана Будисављевић“ одржана је комеморација посвећена недавно преминулом српском академику Србољубу Живановићу, који је свој научни вијек усмјерио  истраживању геноцида над српским, јеврејским и ромским народом о Јасеновцу.

Након минуте ћутања, о професору Живановићу као најзначајнијем истраживачу геноцида у Јасеновцу, први је говорио Гојко Рончевић Мраовић (90), најстарије преживјело дијете из логора Јастребарско и предсједник Института „Диана Будисављевић“.

Он се захвалио на континуираној подршци САНУ, а посебно Историјском институту који предводи гласовити академик Василије Крестић.

НА ИСТОМ ЗАДАТКУ: Академик Василије Крестић је деценијама подржавао рад Србољуба Живановића (фото: Трифко Ћоровић)

У својој бесједи Рончевић Мраовић је представио дио богате биографије др Србољуба Живановић истичући и његове научне закључке.

– Академик Живановић је у својим форензичким икстраживањима утврдио да је од 700.000 ликвидираних мученика њих 20 посто живо бачено у масовне гробнице у којима су умирали у највећим мукама.

ГРАЈФ: Професора Живановића нико није ућуткао, а неће ни мене!

Специјално за ову прилику из Израела допутовао је стручњак за истраживање Холокауста Гидеон Грајф. Он је истакао да је Живановић био велики научник, генијалан доктор, племенит и храбар човјек од интегритета који је без оклијевања бранио своје ставове.

– Без обзира на околности није се плашио да изнесе своје ставове дубоко утемељене на аргументима. Имао је и опозицију која му се супростављала не због историјских истина, већ из прилично пристрасних и неморалних разлога – рекао је Грајф.

Обраћање Гидеона Грајфа преводила је Јелена Перлић

Он је поручио да је професор Србољуб Живановић платио високу цијену за бескомпромисне ставове о концентрационом логору за истребљење – Јасеновцу којим су хрватске усташе управљале екстремном окрутношћу и гдје је убијено више од 700.000 невиних Срба, Јевреја и Рома.

– Професор Живановић документовао је окрутности које су се дешавале у Јасеновцу и покушавао да утврди бројеве жртава. Он је био најмлађи љекар и члан Форензичког тима који је 1964. године који је радио на ископавању масовних гробница у Јасеновцу. Након шокантног открића о броју жртава, међу којима је открио и тијела беба инсистирао је да се истраживање мора наставити, међутим став тадашње Владе био је другачији, па је његов извјештај био затворен за јавност. Његови бројни интервјуи се никада нису појавили у медијима. Од тада се професор зарекао да ће увијек говорити у име оних који морају вјечно да ћуте.

Професор Живановић ће, како је истакао Грајф, увијек бити запамћен по напорима које је улагао за утврђивање истинитих и аутентичних чињеница о геноциду који се догодио над Србима, Јеврејима и Ромима на територији Независне Државе Хрватске током Другог свјетског рата.

– Његова књига о Јасеновцу добила је многе награде, међу којима је и она од дјеце преживјелих из Републике Српске и Републике Србије. Био је и предсједник Комисије за утврђивање истине о Јасеновцу и учествовао је у састављању Декларације о геноциду коју је усвојила је Народна скупштина Републике Српске 2015. године.

Грајф је истакао да се инспирисан научним истраживањима више пута срео са Србољубом Живановићем.

– Професор Живановић ће свима јако недостајати, а посебно научној заједници. Дијелим тугу коју осјећа његова породица и обећавам да ћу настојати да наставим да се, као и он, борим за истину. Он се није плашио да говори оно што мисли. Нико није ућуткао њега, а неће ни мене.

ИДЕНТИФИКОВАО ОСТАТКЕ СКЕЛЕТА СРПСКИХ ВЛАДАРА

Академик Србољуб Живановић рођен је 21. децембра 1933. у Сарајеву, живио је и радио у Лондону, а објавио је више од 150 научних и стручних радова и 27 књига.

У оквиру вишедеценијског научног рада обављао је теренска истраживања некропола у Војводини, у подручју Раса, дуж Ђердапа, у Београду, открио је најстарије остатке праисторијског човјека на територији некадашње Југославије у Житишту и Бачком Петровцу. На подручју Ђердапа открио је остатке Кромањонаца, утврдио је аутохтоност становништва Балкана и шире Паноније.

Поставио је нову методику утврђивања пола на скелетним остацима човјека, те нашао низ нових елемената у области анатомије човјека, упоредне анатомије, антропологије и палеопатологије.

Испитивао је и идентификовао остатке скелета историјских личности – цара Душана, краља Уроша Првог, краља Владислава, деспота Стефана Лазаревића, мошти меданских мученика.

Као члан екипе судских антрополога бавио се ископавањем масовне гробнице у систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу и Доњој Градини.

За иностраног члана АНУРС изабран је 23. маја 2013. године.

Био је оснивач Удружења антрополога Југославије и члан великог броја домаћих и међународних научних удружења. Члан је Међународне словенске академије, Краљевског друштва медицине Велика Британија, Краљевског антрополошког института Велика Британија, Удружења анатома и Удружења клиничких анатома Велике Британије, те Филозофског друштва Руске академије наука.

Добитник је Повеље Антрополошког друштва Југославије за допринос развоју антрополошке науке у Југославији, Захвалнице Друштва лекара за развој медицине у Војводини, Повеље „Сардоније“ у Нишу и низа других повеља, захвалница и награда.

Матица исељеника Србије додијелила му је 2009. године за књигу Јасеновац, награду „Растко Петровић“ – за најбоље аутентично дјело од националног значаја.

ПИСМО МИРЕ РАДОЈЕВИЋ: Србољуб Живановић се борио против релативизирања геноцида од стране једног монструозног режима!

Дописни члан САНУ проф. др Мира Радојевић, због смртног случаја у породици није била у прилици да лично присуствује комеморацији, па је њено веома упечатљиво писмо прочитао академик Радомир Н. Саичић.

У писму је наглашено да је усуд породице професора Живановића и његово дјетињство у коме се суочавао са прикупљањем и сахрањивањем унакажених тијела које је ријека Сава доносила у Србију пресудно утицала на то да питање геноцида постане саставни дио његовог живота.

– Изучавању геноцида се посвећивао како на основу професионалних усмјерења, тако и с људском обавезом и увјерења да што потпунија истина о жртвама представља моралну обавезу преживјелих и оних који су специјалистичким знањима у томе могли да помогну. Такав став је био међу одлучујућим разлозима због којих је постао предсједник међународне Комисије за утврђивање истине о Јасеновцу и предсједник Фонда за истраживање Јасеновца.

У писму Мире Радивојевић је истакнуто да је проф. Живановић, упркос чињеници да је дуге године живота провео у иностранству гдје је и преминуо, непосустајалом енергијом продужавао да пише о Јасеновцу.

– Неуморно је писао о подршци коју је усташки режим добио од стране неколико стотина римокатоличких свештеника на челу са кардиналом Степинцем, о завјери ћутања, о некадашњим и савременим покушајима да се усташка страховлада релативизује, покушајима да се број убијених из различитих разлога систематски умањује, као и најновијих настојања да геноцид буде оспорен и у терминолошко садржајном смислу буде проглашен за масовно насиље.

У писму је наглашено да су угледног професора Живановића поједини критичари неаргументовано оспоравали.

– Док су поједини савремеменици прихватали његове истраживачке резултате, закључке и тумачења, заговорници такозваног ревизионистичког правца најчешће су их истицали као изразит примјер мазохизма српске нације склоне да величином броја својих страдалих припадника утврђују измаштану посебност свог мјеста у свјетској историји. Штавише, поједини критичари ставова Србољуба Живановића већ су га дуже вријеме проглашавали нестручним аматером који, под притиском националне искључивости, необјективно претјерује.

Мира Радојевић је истакла да се критичари нису либили да износе неистиниту тезу како Србољуб Живановић нема ниједан научни рад, притом игноришући тридесетак књига које је написао, као и бројна признања која је добио од стране репрезентативних институција.

– Мишљења проф. Живановића крећу се непомирљивим искључивостима, могуће дијелом због тога што је његов научни рад сагледаван једнострано и што ни до данас није анализиран у цијелости. Тек када то буде учињено, може се уочити неколико појединачних приступа и из њихових оквира издвојити најприје дубоко морална, људска и научна обавеза да истражује геноцид. Посебно су значајни његови конкретни закључци до којих је дошао проучавајући начине на који су жртве уморене, дужину и размјеру предсмртне патње којој су биле изложене и низ других питања из области судске медицине. Умјесто тога у полемикама главну тачку спорења углавном представља процјена броја жртава и методологија која се примјењује. Тиме се, међутим, најчешће свјесно, замагљује прави циљ савремене актуелизације овог питања, а то је релативизирање геноцида над народом од стране једног монструозног режима. Као да ће, ако се докаже да је број жртава био мањи, бити оспорена и тврдња да се истребљење Срба, Јевреја и Рома налазило у темељним основама НДХ. Ако се пође од чињенице да је Јасеновац већ неколико деценија најважнији симбол страдања српског народа у Другом свјетском рату и националне политике НДХ очито је да главни циљ представља деконструкција наводног јасеновачког мита, како се све чешће истиче. Следствено томе, рушењем мита била би релативизована и обесмишљена сва постојећа знања о геноцидном карактеру НДХ – навела је Радојевићева.

Писмо оправдано одсутне проф. др Мире Радојевић прочитано на комеморацији др Србољуба Живановића изазвало је велику пажњу – Фото снимак екрана www.rtk.rs

Она је у писму објаснила да ревизионисти број од 700.000 јасеновачких жртава нетачно проглашавају српском процјеном, а заправо је тај број установљен од стране власти социјалистичке Југославије.

– У једном реалнијем, науци потребнијем, методолошком приступу вјерујем да би се дошло до закључка да прави разлог садашњег интересовања за Јасеновац није научне, него политичке природе и да је диригован могућностима које даје њихова прагматичност и употребљивост. Они све учесталије позивају на историјско помирење народа чије су односи у прошлости били обиљежени трагичним обрачунима свјесно занемарују чињеницу да симетрија у чињењу недјела не постоји. Никаквим научним аргументима не може се доказати како су сви сукобљени народи подједнако страдали, како су сви имали своје злочинце и своје жртве, као и да опроштај мора да претходи покајању. Управо ова хришћанска мисао подсјећа на једно од најважнијих увјерења проф. Живановића. „Нико нема право да некоме опрашта у име оних чије је ћутање вечно.“ Без обзира на то какав ће суд историјска наука у годинама које су пред нама дати о његовом раду, а вјерујем да неће бити једногласан и без супротстављених мишљења, надајмо се да ће се и поштоваоци и критичари сложити да се др Србољуб Живановић све вријеме трудио да говори у име осуђених на ћутање не пристајући да нестану из колективног сјећања.

Драгољуб Ацковић: Роми су изгубили највише!

Члан Свјетског парламента Рома и народни посланик Драгољуб Ацковић рекао је да су смрћу професора Живановића изгубили сви, а понајвише ромски народ.

– Професор Живановић био је једини човек који је смио свим научницима и надринаучницима, како у Хрватској, тако и у Србији, да каже како је у Јасеновцу страдало око 100.000 Рома – рекао је Ацковић.

Он је изразио велику захвалност што је тај податак Живановић поновио и за ауторски текст објављен у Ацковићевој књизи „Страдање Рома у Јасеновцу“.

Марија Ђурић: Дао је пионирски допринос на нашим просторима из медицинске антропологије!

Форензички антрополог и професор Медицинског факултета Универзитета у Београду Марија Ђурић је у својој бесједи истакла да је професор Србољуб Живановић имао огроман утицај на развој антрополошке науке у Југославији. Након пензионисања у Лондону двије године је као професор радио на Универзитету у Новом Саду и тако значајно утицао на генерацију будућих антрополога међу којима је стасавала и Марија Ђурић.

– У Србији је антропологија била скромно развијена, а цијела дисциплина се темељила на тада застарјелој њемачкој школи која се претежно ослањала на детаљне метричке анализе. Проф. Живановић је седамдесетих година долазио у Србију из Лондона, обрађивао је многе значајне локалитете као што су Хајдучка воденица на Ђердапу, Требениште, Челарево, Сирмијум, ктиторске гробнице у нашим манастирима и многе друге и донио је сасвим другачији напреднији англосаксонски антрополошки приступ. Од почетка своје каријере имао је свијест о значају писања научних радова, па није чудо што је неколико пута био цитиран и у чувеној Грејовој анатомији. Живановић је дао пионирски допринос на нашим просторима из медицинске антропологије, дисциплине у којој су синтетизована антрополошка и медицинска знања. Због тога је капитална његова књига „Медицинска антропологија“ коју је објавио 2001. године, а која је настала као резултат његовог боравка на Новој Гвинеји.

На комеморацији је говорила и Весна Пешић из издавачке куће „Пешић и синови“ која је објавила велики број Живановићевих књига, међу којима је и она о Јасеновцу. Објаснила је да је та сарадња настала као плод дугогодишњег пријатељства њеног оца Радивоја Пешића са Србољубом Живановићем.

Академик Радомир Саичић је закључујући овај скуп истакао да се професор Живановић током свог живота констанстно борио против прикривања злочина, манипулације чињеницама и прекрајања историје. Истакао је да је запрепашћујућа незаинтересованост државних органа, а као илустрацију поменуо је одбијен предлог Резолуције о осуди геноција у НДХ коју је поднијела народна посланица Смиља Тишма, која је и сама била жртва и као дијете преживјела страхоте усташког логора.

– Ако свако од нас настави борбу за истину, непријатељима Србије ће бити много теже, а ми се уз Божију помоћ можемо надати опстанку наше земље и народа – рекао је Саичић који је за крај цитирао Живановићеве ријечи објављене у листу Печат.

„Када сам откопавао гробнице у Јасеновцу, био ми је интересантан одређени мирис који је допирао од костију, посебно из гробница у којима су сахрањена мала деца или нерођена деца извађена из утроба мајки. Неке кости су се златиле, али тада нисам придавао неки већи значај томе. Исти мирис сам осетио када сам радио на скелету Светог деспота Стефана Лазаревића у манастиру Копорину. У припрати цркве где је била постављена моја лабораторија почео се ширити светачки мирис, и тада сам пред камерама питао присутне: Да ли осећате овај мирис који се сада шири из моштију? Пре неколико година када сам испитивао нађене скелете у месту Медна, недалеко од Мркоњић Града, где су пронађене мошти неких калуђера погубљених у време Турака, осетио сам тај мирис. То је исти онај мирис који сам осетио у Јасеновцу.“

 

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић

 

Прочитајте још:
ДР СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Влада у Београду није заинтересована за српска страдања!

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Pingback: У Београду одржана комеморација Др Србољубу Живановићу: Наставити путем човјека који је говорио у име оних чије је ћутање вјечно!

Оставите коментар