• Прва прослава Светога Саве као школског патрона одржана је 1812. године у Земуну одакле се  пренела на све стране где живе Срби. Државно обележавање Савиндана увео је кнез Милош Обреновић 1823. године.

Увидевши значај обележавања овог дана државне и црквене власти Кнежевине Србије су 1840. године, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, донеле одлуку да се Свети Сава прогласи за патрона свих српских школа  и донеле уредбу да се 14/27. јануар у свим школама најсвечаније прославља. Те годне званична прослава била је у Кргујевцу и Београду.

Не само у Србији већ и у свим земљама где живе Срби ова одлука се поштовала. Свети Сава је сматран заштитником школа и у Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и у Старој Србији.

Прославе Савиндана нису биле само у школама већ су организоване и у другим установама и удружењима. Свети Сава је представљао водиљу у унапређењу образовања и васпитања.

Свети Сава је постао оличење српског националног идентитета и духовних вредности и припадности.

У Црној Гори званично обележавање школске славе Светога Саве  почело је 1856. године указом књаза Данила.

Један од примера овог обележавања донео је и Лист за политику и књижевност „Црногорац“  обавештавајући своје читаоце да је у јануару 1871. године на Цетињу обележен Дан Светога Саве, па пише: „Свети Сава је прослављен и на Цетињу као што се досљедно слави по цијелом српству. По служби божјој, на којој је била и његова свијетлост, гдје је млади свештеник Крсто Вуковић изговоријо лијепу бесједу, ишло се у школу гдје је говоријо ректор Богословије Милан Костић и учитељ основне школе Гавро Пешић“.

И у Котору је те 1871. године обележен дан Светога Саве па лист „Црногорац“ и о томе доноси извештај: „У Котору на Дан Светога Саве дружина „Јединство“ ценећи велике заслуге онога који је Српство у православну вјеру утврдио, који се неуморно трудио да му хрђаве обичаје искорјени, да га учи и просвећује, давало је у славу Светом Сави првом просвјетитељу српском бесједу. Бесједа је окончана химном Светом Сави. Послије бесједе била је игранка“.

И Листа за цркву и школу „Просвјета“ из јануара 1900. године, штампан на Цетињу, који је уређивала канцеларија министарства просвете и црквених послова Црне Горе, доноси извештај о прослави Светога Саве на Цетињу, па поред осталог пише: „Као и сваке године овдје је прослављен Св. Сава по лијепом српском обичају. После службе Божије, на којој је чинодјејствовао Његово Високопреосвештенство госп. Митрополит Митрофан са мјесним свештенством, ишло се литијом кроз варош у овдашњу основну школу. У литији су учествовали Њихове Свјетлости Књаз Мирко и Књаз Петар. Послије водоосвећења и пијесме Св. Сави, шљедовао је лијеп говор учитеља г. Сава Вулетића. За тим се пјевало и декламовало …“

И у Херцеговини, која је одувек била српака земља, овај закон из 1840. године се поштовао, спроводио и спроводи све до данашњих дана.

Иако је тада Херцеговина била окупирана од стране Аустроугарске једна од бројних прослава Светога Саве била је и у Требињу јануара давне 1904. године, под називом „Светосавска бесједа с игранком“ у организацији Српског православно црквеног пјевачког друштва „СОКО“  из Требиња.

Чист приход са ове вечери, за коју је цена улазнице по особи износила две круне, био је намењен оснивању друштвене читаонице. Новац од улазница и добровољне прилоге прикупљао је секретар друштва Јошо Сушић.

Програм вечери  предвиђао је да у првом делу, после уводне беседе, мушки певачки збор друштва отпева песму „Ускликнимо“.  Затим је Атанасије Поповић говорио песму Јована Јовановића Змаја „Гусларева смрт“.

Певачки збор се представио са још две песме „Вече тихо“ и „Еј Србине“, а  Јефто Дучић је говорио стихове песме „Курсула“.  У програму је наступио и гуслар Петар Тркља.

У другом делу програма приказана је позоришна представа „Херцег Владислав“, трагедија у пет чинова, по тексту Јована Суботића.

Представа говори о догађајима у Требињу и Невесињу  у периоду око 1460. године.

Владислав је био син Стефана Вукчића, херцега Светога Саве, и мајке Јелене Балшић. На крају програма приређено је весеље уз играње српских народних игара.

Часопис „Дубровнк“ у свом броју 4 из 1900. године поред осталог пише: „Један дан кад се сви Срби, из свих крајева и са свих страна српских и туђенских, налазе у духу спојени и светом везом скопчани – то је без сваке сумње дана Светога Саве. Као што је свугдје гдје Срби живе, тако се је и код нас, у Дубровнику, прослављао тај дан од вајкада што боље и достојанственије“.  Те године прослава је уприличена у Српској женској закладној школи Божа Бошковића, у Мушкој фондационој српској школи и у просторијама Српског пјевачког друштва „Слога“.

Исти часопис у свом броју 5 из 1896. године пише да је за време школске славе Светога Саве у Котору после освећења водице у Српској фондационој школи српски родољуб Милан Рамадановић, занешен жаром највећег патриотизма, разделио међу ученицима велики број поучних илустрованих књижица и почастио их слаткишима.

Прослава Светога Саве била је од важности и у Старој Србији и Македонији у оквиру подизања и очувања националне свести и српске традиције Пре српско-турских ратова (1876-1878) прославе су одржаване у Призрену, Приштини, Вучитрну, Митровици, Врању, Нишу, Скопљу, Кратову, Кочану, све док су српске школе имале право да раде.  Због побуна Срба и устанака за слободу  Турци и албански башибозук донели су забрану рада српским школама у Старој Србији и Македонији па су школе остале затворене.

Променама политичких и војних односа на Балкану, нарочито после Берлинског конгреса, Дан Светога Саве је 1893. године почео да се обележава у Скопском санџаку, у обновљеним српким школама у Кратову и Кочану, тада још у саставу Старе Србије.

У Скопљу је у српској основној школи и новооснованој гимназији 1895. свечано обележен Дан Светога Саве чиме се наставило и следећих година.  Организоване су вечерње забаве, а прилози с тих вечери били су намењени сиромашним ученицима основних школа. На челу ових прослава били су познати скопски Срби.

У Велесу су Срби 1900. године с великим уважавањем организовали прославу школске славе Светога Саве.

На предлог Савезног просветног одбора Извршни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије одлучио је 22 марта 1935. да соколи обележе у свим својим јединицама  успомену на Светога Саву.

Свако светковање започињало је, као што је и данас, химном Светоме Сави. Хроничари су записали да је изворну верзију химне српском архиепископу Светоме Сави написао у манастиру Кувеждин на Фрушкој Гори владика шабачки Јован Георгијевић потоњи митрополит карловачки.  Стихове песме је записао јеромонах Силвестер Вучковић и однео их 1832. године у Хиландар.

Једним од коаутора сматра се и православни свештеник Никола Беговић који је 1856. године службовао на Кордуну, а чији је црквени хор тада извео химну Светоме Сави. По записима историчара има и других претпоставки ко је све дорађивао и обрађивао ову химну која је изведена први пут на школској прослави 1839. године у Сегедину.

И све тако редом уз само неке од ових навода, и поред забране обележавања овог датума од стране комунистичких влсти после Другог светског рата  с образложењем да обележавање Дана Светога Саве у школама може да подстакне српски национализам код деце и поновног успостављања школске славе Светога Саве при крају 20. века па до данањшњих дана Светога Саву слави Српска православна црква, свечано обележавају тај дан  српске школе, удружења и многе друге установе не само у Републици Србији већ и у многим деловима света где живе Срби. Светога Саву славе и многа српска домаћинства као своју крсну славу па се може с правом рећи да је то права српска слава.

Приредио: Миливоје Мишо Рупић