ТАЈНЕ МОНАШКОГ ЖИВОТА: ПетровПавлов манастир

• Херцеговина поносно чува многе љепоте. Петровпавлово поље открива једну. Историјски вриједну.

Надомак Требиња, на путу према Херцег Новом и Дубровнику, љепотом плијени национални споменик Босне и Херцеговине -манастир Светих Апостола Петра и Павла . Простире се дуж поља – са двије цркве, конаком, капелом и земљом која рађа аутохтоне сорте винове лозе. Ово свето мјесто посвећено је Светим Апостолима Петру и Павлу. Дуго су рушевине манастира привлачиле пажњу истраживача још из периода прије Првог свјетског рата. Неколико познатих историчара током времена писали су како је поријекло храма заправо из касног античког или рановизантијског периода, но археолошка ископавања посебно она из 2001. године потврдиа су да Црква датира из давног IV вијека. Иначе, манастир је проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине. О манастиру брине осам монахиња. Позивом на молитву, уз звуке клепала који је овдје специфичан, оне почињу свој дан.

Игуманија манастира, сестра Павла, открива нам дио историје о овом светом мјесту.
“Манастир се састоји од двије цркве, цркве Светог Апостола Петра и Светог Апостола Павла. Ми смо археолошким истраживањима открили да су темељи једне и друге цркве заједнички. Била је већа црква Апостола Петра и била је саборна црква за ово овдје подручје и у њој су се служиле литургије. А црква Апостола Павла је била уз цркву Апостола Петра и служила је као крстионица. Да је она служила као крстионица то смо утврдили захваљујући археолошким ископавањима 1998. када смо дошли овдје и пронашли смо крстионицу. Но, оно што јесте један доказ за све историчаре је ако ви нађете неки материјални доказ. И ми смо нашли око крстионице негдје око 20 примјерака разног новца из периода од ИВ до XВ вијека почевши од тога да смо нашли новац од цара Константина па онда свих римских валадара који су били у том периоду све до турског периода и XВ вијека”, казала је сестра Павла за Н1.

Обнова и градња свега што данас овдје постоји почела је доласком сестара 1998. године. Игуманија манстира замонашила се прије 17 година. Церемонији монашења коју предводи владика, предстоји специфичан период.

“Дјевојке које дођу овдје у овај манастир пролазе кроз један период који ми зовемо период искушеништва. Тај период по неким нашим предањима траје најмање три године, значи за те три године живећи у манастиру она преиспитује ту своју одлуку јер ту одлуку мора да донесе слободно, а не да буде приморана ни због какавих разлога. Рецимо – један од разлога може да буде да је разочарана у живот – ако је разочарана у живот сигурно ни у манастиру неће бити у бољем стању. Зато што морате да прихватите живот онакав какав јесте и то мјесто у које сте дошли са радошћу и својом слободном вољом да приступите томе. Зато има једно питање када владика монаши, прво питање које њој владика поставља је – да ли сте својом слободном вољом дошли и друго питање – да нисте под неком принудом”, објаснила је сестра Павла.

У складу са завјетима монахиње и монаси немају властиту имовину, живе безбрачно и имају послушања. Сви – нешто примарно. Сестра Варвара бави се иконописом. У манастиру је 11 година.

– Варавара, ваша основна дјелатност је иконопис? Колико дуго сте то учили и гдје сте учили ту вјештину?
Иконопис сам учила у манастиру Ормилија у Грчкој, а прије тога него што сам дошла у манастир учила у Бањалуци код једне госпође која је рестауратор, завршила сам курс за иконопис.

– То је специфично, да ли је тешко научити иконопис?
Па чини ми се да није тешко. Довољно је да знате да цртате, да волите то да радите и не би требао бити никакав проблем.

– Казали су нам да сте ви задужени за дио икона у цркви коју смо видјели да сте осликали дио?
У Павловој цркви зидно сликарство су радиле већи дио сестре из манастира Градац, а припрату радили смо ја и једна попадија одавде из Билеће која је исто иконописац.

И кад одмарају, монахиње раде. Разговарајући са нама израђују бројанице. Брину о – црквама, дворишту, маслинама, гостима, а посебно су посвећене виноградарству.
“Стицајем околности када смо купили и добили земљиште, с обзиром на састав, људи су нам рекли да је то најбоље за винограде и онда смо ту посадили винову лозу. Сад имамо 30 хиљада лоза и то је баш велики виноград. Тако да је сада наша основна дјелатност виноградарство, то је и основни извор прихода за манастир. Ми би од тог винограда могли основне потребе за манастир да имамо за годину дана уколико је берба добра”, казала је сестра Павла.

Овај манастир посјећују монахиње из разних крајева. Ту су боравиле сестре из Грчке, Шпаније, далеког Бразила, са Аљаске. Питали смо – могу ли монахиње слободно отићи из монашког живота, уколико осјете да то више није за њих.
“Ми слободно улазимо у овај живот и слободни смо сви да изађемо из њега. Дали смо завјете и то нас обавезује пред Богом и то су велики и страшни завјети. Прекршити те завјете по мом мишљењу било би нешто страшно. Али не постоји никаква забрана. Свака монахиња у сваком тренутку може да оде, али ти завјети које смо ми дали су озбиљни и доживотни”, објаснила је сестра Павла.

Српска Православна Црква има око хиљаду монахиња и монаха. Већина их долази са простора Босне и Херцеговине. Неколико пута рушен Петропавлов манастир један је од најстаријих. Скривен у пољима Херцеговине.

Н1/Милица Вучетић