• Славимо рођендан Исуса Христа и годишњицу Мојковачке битке, а не бисмо погрешили ни ако би рекли да су Христос и Мојковац врсници, ни кад бисмо додали да је Мојковачка битка почела стотинама година раније, ни да је настављена стотину година касније и води се до данашњег дана у рату и миру.

Мојковачка битка је део Косовског боја, који траје и трајаће до последњег времена. Као што се за Косовску битку до краја неће знати да ли смо је добили или изгубили, тако се ни за Мојковачку још не зна јесмо ли поражени или победници, да ли је била велика или мала. То зависи од свих нас. У тој бици смењују се противници и одмењују империје само српски народ остаје онај један те исти и једини. Ко није стигао да погине на Мојковцу чекао је Карађорђеву буну, ко није погинуо на Мишару и Чегру гинуо је на Церу и Сувобору, а ко је остао жив хитао је ка Мојковцу.

Речи Данила бањског косовског савременика „умримо да вечно живи будемо“ добиле су свог наследника у речима песника и учесника Мојковачке битке. Као и на Косову и на Мојковцу су се појавили Милош и Јанко само што се овај пут Милош презивао Меденица, а Јанко Вукотић. Онај Јанко што је закаснио на Видовдан 1389. стигао је у прави час на Мојковац на Божић 1916. године, али су и овог и оног питали што га брани кад га не одбрани. Лаб и Ситницу заменили су Тара и Лепенац, а Бојна њива Газиместан.

Мојковачки ратник био је Косовац, а Мојковац мостовац и ослонац српске војске, која је преко Албаније одступала ка небу. У истом роману у којем су ове речи командир народне војске изговара и ове: Србин сам Црногорац. Србин сам јер сам Црногорац, не велим да другдје и друкчијих Срба нема, зло нас је расуло на све стране, ама ја сам такав. Нијесам Црногорац што сам Србин, него сам Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци, ми смо со српства. Није овде српству сва снага, али јесте душа. Можеш ме убити, сасјећи, смрвити и у прах стуцати, али што је српско то остаје док и трунке има, и мисао моја српска траје док и један дамар куца. Има друкчијих Срба. Ми смо они од Косова што свећају и пјевају несреће српске. Затри Косово у памети и у души српској па нас нема, Срба нема.

Што се збратило на Косову, пре седам векова, није се никад разбратило већ се понављало више пута, а пре једног века очитовало на Мојковцу. Није било ни први, ни последњи пут да се на српски народ пуца са свих страна и из свих оружја. Убијани смо без списка, бомбардовани редом и то по правилу на највеће православне празнике: на Видовдан, на Божић, на Васкрс, на Светог Илију, на Велики петак и Огњену Марију.

И Косово и Мојковац су више у надлежности поезије, него историје. На Косову су се појавили изгинули јунаци за које историја не зна, али поезија зна, и како су се звали и одакле су били и како су изгледали и како су се облачили и где су и како погинули. На Мојковцу су се сјатили они стварни, које сви знамо и познајемо, и њих и њихове потомке. Па ипак, највећи косовски јунак је највећи српски песник Петар II Петровић Ловћенски Тајновидац.

У тој јуначкој бици, „за образ отаџбине, за њену част више, него за корист“, пружен је безуслован отпор, па, ипак, земља је поробљена, али није ни побјеђена, ни осрамоћена.

Ловћен и Цетиње, симболи историје и отпора пали су готово без боја. Срушена је капела на Ловћену а Митрополиту Митрофану Бану наређено је да тело Владичино уклони с Ловћена и то ноћу. Митрополит је одговорио да су нам непријатељи одузели оружје, али да на Ловћену има доста камења па ћемо камењем бранити Владику. Окупаторске новине које су излазиле у Београду су писале: Ни пробијање руског фронта, ни пад руске тврђаве, ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића није нас тако задовољило као пад Ловћена.
Данас се чини да смо угроженији изнутра него споља. Постоји спољашње и унутрашње Косово. И спошљашњи и унутрашњи Мојковац. На оном спољашњем Косову основана је прва НАТО држава коју је признао Монтенегро, а никад неће Црна Гора. Оно унутрашње је остало “Онам, онамо“ и свуда је где има Срба. Јуда је назван благајник издаје. Тих благајника се данас намножило, а Јудиних 30 сребрњака нарасло је на милионе златника.

Али, поред свега, никаквих промена у погледу морала и моралности нема. Мојковачка битка је мала у историји ратова, али у историји братске слоге и љубави, чојства и јунаштва, части и образа, спада у највеће које је водило људско семе, а највећа је и најславнија и најважнија коју је водила Црна Гора. Слава мојковачким јунацима! Слава Теби Христе Боже надо наша!

Матија Бећковић
Извор: Епархија будимљанско-никшићка