Поводом годишњице рођења једног од најзначајнијих српских херцеговачких писаца Светозара Ћоровића преносимо текст Снежане Илић, који је објављен 2014. године у 10. броју часописа „Изворник“ (Годишњак Вукове задужбине – огранка у Гајдобри).
Светозар Ћоровић био је један од оснивача српског културног покрета крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Био је изузетно активан у Културном и просвјетном друштву „Гусле“, центру српске духовности у тадашњем Мостару. Много је учинио на унапређењу рада друштва. Са побратимом Алексом Шантићем покренуо је лист за културу и књижевност „Зора“. Био је један од покретача једног од, можда, најутицајнијих српских политичких листова у Босни и Херцеговини „Народ“.
Светозар Ћоровић је потицао из једне од најбогатијих српских породица у Мостару са краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Од ране младости се укључио у културни, а могло би се рећи и политички живот свога града који се крајем деветнаестог века развија у културни и политички центар Херцеговине.
Светозар Ћоровић се од самог почетка рада Културног и просвјетног друштва „Гусле“ у Мостару, још пре његовог званичног оснивања 1888. године, укључује у његов рад. Мостарска културна елита је истицала важност образовања за развој свих области живота једног народа. Резултат тих настојања био је тај да су српске школе, и поред јаког страног утицаја, биле развијеније у Херцеговини него у Босни.
Сарајевски лист„Босанска вила“ је писао о томе да је уважавање српских школа у Херцеговини боље него у Босни и да би добро било„да се овај број увећа, тако да ће Херцеговци сачувати своје име“. 1
Чланови друштва су били веома активни у пружању чак и материјалне помоћи сиромашним слојевима становништва. Нарочито су придавали велику важност пружању материјалне помоћи сиромашним ђацима. Као и многи припадници тадашње мостарске интелигенције, Светозар Ћоровић почео је своју културну активност у друштву „Гусле“ као глумац. 2
Дао је немерљив допринос квалитету и свежини позоришног репертоара „Гусала“, 3 а као глумац добро се показао у скоро свакој улози.4
Касније се истакао и као драмски писац, али и режисер. Културни покрет у Мостару је предводило дванаест културних „апостола“, предвођених Светозаром Ћоровићем и Алексом Шантићем. Овај покрет су сачињавали просветни радници,млади интелектуалци и омладинци из трговачких и занат-лијских кругова.5
Покрет се борио за црквено-просветну аутономију општина и Босне и Херцеговине у целини. Ова борба је имала и облике борбе за што већу самосталност босанско-херцеговачких општина. Енергично су се борили за побољшање образовања и јачање националне свести српског народа у Босни и Херцеговини. Тврдили су да само образован и национално освешћен човек може правилно да формулише нaционалне циљеве и бори се за њихово остварење. Овај покрет се борио за решење социјалних питања и социјалну равноправност свих слојева становништва, без разлике у погледу вере, пола и имовинског статуса. Као угледни чланови овог покрета, књижевници Алекса Шантић и Светозар Ћоровић су и кроз своја дела указивали на аномалије тадашњег мостарског друштва, које су некад имале и погубне последице по појединце и друштво у целини. Због тога их многи сматрају социјалним писцима. Они су своје ставове исказивали и кроз своје позоришне драме, које су, током последње деценије деветнаестог и почетком двадесетог века, приказиване у позоришту Културног друштва „Гусле“. Књижевност је била основна национална делатност преко које је грађанска класа одређивала стратешке циљеве целокупног народа.6
На фотографији сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић. Сликано око 1905.
Мостарски национални радници су покренули лист „Глас Херцеговаца“, који је био први српски лист у Мостару. Лист се бавио темама из културног, привредног и политичког живота Мостара и Херцеговине. Мостарски културни покрет се борио за то да у друштвени живот укључи све слојеве становништва. Борили су се за побољшање услова образовања свих грађана, без обзира на друштвени слој или пол којем су припадали. Борили су се зашто веће укључење жена у друштвени живот Мостара и Херцеговине. Светозар Ћоровић и Алекса Шантић су чак покушавали, током 1892. године, да покрену и дечији лист „Херцеговче“.7
Овај лист је требало да излази једном месечно. Био би посвећен дечијем образовању. Имао би задатак да развија дечије склоности према литератури и глуми. Планирано је да лист буде илустрован. Шантић је, као покретач листа, тражио помоћ од др Милана Савића како би лист у свом садржајуимао што више тема интересантних и поучних за децу.
Са доласком младог руководства на чело друштва „Гусле“ 1895. године, које су предводили књижевници Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, оно је знатно модернизовало свој рад и постало „права Матица сваке друге народне акције, а омладина која је учествовала у њима, била је спремна на жртве, што је доказала за време рата, обележивши ту своју спремности оданост националној ствари многим страдањима по тамницама и светлим гробовима на бојном пољу! Уопште узевши, Гусле нису више биле друштво за гајење уметности, као такве, него национално средиште, које је под плаштом уметности, сновало и изводило друге народне подвиге, нарочито почевши од 1897. па до светског рата.“8
Светозар Ћоровић је био „неисцрпан у изналажењу идеја подесних за разне народне манифестације, које је познатом својом експедитивношћу и вредноћом претварао у дело. Но себе у тим приликама није истицао. Волео је да остане анониман и да другом препусти да се истакне.“9
Ћоровић је покренуо и оснивање Добротворне задруге Српкиња.10
Био је кључни човек за организацију и пропаганду представа и осталих народних окупљања у „Гуслама“, како би се подстицао дух народног заједништва и развијала национална свест српско гнарода. На овим окупљањима скупљани су прилози за помоћ Србима у свим српским и јужнословенским крајевима, а новац од улазница за приредбе и свечаности које су одржаване у„Гуслама“ даван је у добротворне сврхе. Ћоровић је иницирао и отварање јавне читаонице у „Гуслама“, поред већ постојеће библиотеке,11 и први је дошао на идеју да се обустави „покрет сеобе Срба, због неродице, глади и прогона аустријских власти, из Невесиња и Горње Херцеговине у Србију, који су аустријски агенти тајно подстрекивали, а са циљем да се тај етнички компактни крај расели. Он је то хитно преко својих пријатељских веза, доставио Српској краљевској влади у Београду и изложио колики би то био национални губитак за Херцеговину. Затражио је да Влада не дозволи усељавање у Србију, па да тако паралише тај погубни покрет. Услед такве забране било је више него извесно да ће се свет смирити и остати на својим огњиштима. То стога што и није намеравао да сели у неке друге крајеве, него само у Србију, у којој је гледао земљу слободе и сваког берићета. Тако је и било. Светозар је успео и народ се стишао. Међутим, проведена је интензивна пропаганда, нарочито у Невесињу, да народ не сели, јер га непријатељи на зло наговарају да напусти своје домове, па да се неко други у њих усели…
С том задаћом ишли су наши изасланици у Невесиње, Војислав Шола и Ристо Бошковић, по неколико пута и делили народу храну у натури, да се прехранидо нове жетве, коју су Мостарци у знатним количинама набавили дoбровољним прилозима. И тако је, захваљујући на првом месту Светозару и његовој хитној интервенцији, спречена једна несрећна намера, инспирисана од наших непријатеља, да се омогући насељавање наших чистих српских крајева нежељеним дошљацима. Сви договори око те акције вођени су, у главном, баш у Гуслама, у одборској канцеларији или читаоници друштвеној.“12
Светозар Ћоровић, Алекса Шантић, Јован Дучић и Атанасије Шола су крајем 1895. године покренули процес оснивања листа „Зора“. Ћоровић је био најзаслужнији за покретање листа, чији је допринос развоју културе код Срба у Босни и Херцеговини био непроцењив. О томе је Атанасије Шола, познати политичар и културни радник, касније писао: „И покретање Зоре је замисао Светозарева. Једнога дана састасмо се: он, Алекса, Дучић и ја у нашој канцеларији, у Гуслама (био сам тада тајник друштва) и решисмо да се лист покрене. Светозар је већ био све унапред припремио и предвидео, чак и материјална и чисто техничка страна није била занемарена, што често бива код неискусних издавача књижевних публикација. А најважнија дужност: окупљање и ангажовање сарадника била је, разуме се, поверена Светозару. И он је, у року од два дана, написао преко педесет писама (то у први мах) у којима је објаснио потребу покретања ревије и умолио сарадњу.“13
Светозар Ћоровић и Алекса Шантић су 30. новембра 1895. године поднели молбу Земаљској влади у Сарајеву за одобрење издавања културног часописа „Зора“.14 Побратими Алекса Шантић и Светозар Ћоровић су се двоумили око имена часописа. Варијанте за назив часописа биле су „Побратимство“ и„Зора“.15 Оснивачи су, на крају, одабрали име „Зора“. Шантић,Ћоровић и Шола су уложили и своја лична материјална средства, да би покренули лист. Овај часопис би се, по речима њених покретача, бавио само културним и привредним темама. Политичке теме би из листа биле искључене. Уредничку концепцију листа његови покретачи су објашњавали следећим речима: „Лист би имао бити ван сваке политичке религије, него би био гласило ексклузивно за науку, забаву, умјетност и привреду, те би доносио пјесме, приповијетке, научне расправе, економске чланке, народне умотворине, музикалије и тд., али све што засијеца само у науку, забаву и привреду, те му није никаква друга мисија, него да омили читалачком свијету лијепу књижевност и привреду, а сарадници ће бити сви признати књижевници раденици Срби и Хрвати.“16
Излажење листа „Зора“ је одобренo решењем Земаљске владе од 28. фебруара 1896. године,17 под условом да се „бавити само оним предметима, који искључивши из рада листа сваки политички правац, једино у науку, забаву и привреду засјецају“.18 Лист би излазио једанпут месечно. Цензуру овог листа вршиле су окружне власти у Мостару.
Главни задатак листа „Зора“ био је унапређење културног, просветног и друштвеног живота тада заостале Босне и Херцеговине. Овом часопису је и дато име „Зора“, јер је требало да буде светло у мраку непросвећене Босне и Херцеговине. Лист није имао амбиције да буде конкуренција листу „Босанска вила“, који је излазио у Сарајеву, а био је први српски лист за културу у Босни и Херцеговини, већ само да допуњује и унапређује културни и друштвени живот Босне и Херцеговине.
О разлозима покретања листа најбоље сведоче речи из писма Светозара Ћоровића др Милану Савићу, председнику Матице српске, од 8. јануара 1895. године: „Данас Вам долазим, да Вам јавим једну новост из ових крајева. Од фебруара ја и Алекса покрећемо забавно-поучни лист, који ће излазити у мјесечним свескама, као Луча. Овај лист неће бити конкуренција Виле, али ће ипак моћи опстајати. Сарадњу нам обећаше наши најбољи књижевници, те ће ту и садржина бити одабрана… Сада ево молимо и Вас, као пријатеља и мога и Алексинога, да нас и Ви обрадујете каквим вашим радом, било пјесмом, било причом, било каквом оцјеном… А особито би нас обвезали, када би нам за 1. број послали оцјену о Милићевића Насељу.“19
Лист „Зора“ је, од самих почетака, имао амбицију да постане значајан књижевни лист на свим српским и јужнословенским просторима. Његови покретачи, на првом месту Светозар Ћоровић и Алекса Шантић, су писмима интензивно позивали своје пријатеље писце и културне раднике да што активније сарађују у листу.
Светозар Ћоровић
Светозар Ћоровић је у писму Јовану Ђорђевићу следећим речима описао нови лист који покрећу: „У Мостару ја и побро ми Алекса Шантић, покрећемо нов лист за забаву и поуку. Тај лист зове се Зора. Око листа окупили су се скоро сви најбољи књижевници српски, па зар да ‘отац српског народног Позоришта’ не буде у том колу?“20
Први број листа „Зора“ је изашао 30. априла 1896. године у Мостару. Лист је покренут без икаквог најављивања и објаве програма. У првом броју објављена је, на првој страни, песма Алексе Шантића „Остајте овдје“, која је била мотивисана борбом за сузбијање исељавања јужнословенског живља, а на првом месту Муслимана који су тада масовно напуштали Босну и Херцеговину. По речима песника и члана уредничког тима листа „Зора“ Јована Дучића, Шантић је био „први хришћански песник нашег језика који се обратио муслиманима оваквим речима братства и заједничке судбине. Једини он! И Шантић је једини од тог новог осећања направио не само један поетски случај, него и питање народне савести.“21
Светозар Ћоровић је био и међу оснивачима листа „Народ“, једног од најутицајнијих и најзначајнијих листова међу Србимау Босни и Херцеговини. Припреме за његово оснивање почеле су крајем 1906. године у Мостару. Његови оснивачи били су: Петар – Перо и Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Лука Грђић, Душан Васиљевић, Атанасије Шола, Коста Костић, Милан Радуловић и Лазар Милићевић.22
Акција оснивања листа покренута је са знањем Николе Пашића.23
Светозар Ћоровић је пружао велику подршку својим младим пријатељима и саборцима. Дугогодишњи уредник листа „Народ“ и родоначелник социологије у Босни и Херцеговини Ристо Радуловић је од младости много сарађивао са Светозаром Ћоровићем. Дивио се његовом националном и културном раду и сматрао га је својим великим узором.24
Истицао је да Светозар Ћоровић није био високо образован књижевник, али је као књижевни и културни радник дао изузетно велики допринос сагледавању живота, традиције, обичаја и менталитета Мостара и Херцеговине.25
Тврдио је да Ћоровић као „самоук човек, није могао ни да изгради свој стил онако концизно као Г. Кочић из Босне, ни да продуби свој тон онако као Г. Станковић из Врања. У формалној страни своје уметности он је све до сад остао нешто неук и неодмерен. Али садржајем, материјом, дао је више него ико код нас.“26
Као један од његових најзначајнијих доприноса развоју културе Радуловић је истакао то што је Ћоровић био „први који је у свету почео да прича о нашој Херцеговини, а особито о муслиманском њеном амбијенту, у нашој литератури потпуно новом. Он, веран свом херцеговачком типу, одушевљеном, дилетантском, глагољивом, прича нам о свему, јер је све и било ново. И по свој прилици, као и многи стари писци и наши и туђи, он ће се најдуже спомињати ради свог богатог материјала, који сачињава неку врсту компендиума о Херцеговини.“27
Ристо Радуловић је истицао да је Светозар Ћоровић био један од првих мостарских интелектуалаца међу Србима православне вере који се активно борио за буђење националне свести српског народа у Мостару и Босни и Херцеговини и активно спроводио националну политику Срба у Херцеговини.28
Истицао је да је Ћоровић „на освиту нових идеја и новог рада, био један од првих радника. Један, да речемо, од првих херцеговачких идеалиста за оно што је лепо. Један, даље, од оног уског и онако симпатичног кола првих самосталних идеалиста у Мостару који су, тако рећи, дочарали фину и цењену мостарску Зору, где је он био и главни сарадник, а неко време и уредник. И на свим другим пољима народног рада, било естетског, било политичког, Г. Ћоровић, до у задње време и народни посланик, радио је са идеализмом.“29
Ристо Радуловић је истицао да је Светозар Ћоровић све у животу, од културног до политичког рада, радио са великим ентузијазмом.30
Као Ћоровићев велики квалитет Радуловић је истицао то што је он био врло друштвен, срдачан и комуникативан.31 Тврдио је да је Ћоровић, и поред своје велике оданости својим идеалима и своје борбености у културном и политичком раду, био увек пријатан и ведар саговорник и одан пријатељ.32
Тврдио је да је Ћоровић у контакту са људима био „увек насмејан и жељан разговора, као и његова Херцеговина“.33 Ристо Радуловић је у свом тексту посвећеном двадесетогодишњици културног рада мостарског књижевника и културног радника Светозара Ћоровића изразио дивљење и према његовом културном и књижевном раду.34
Истакао је његов велики допринос буђењу националне свести Срба у Мостару,35 као и велику вредност његовог књижевног дела. Сматрао га је чак хроничарем мостарског грађанског живота.36 Светозар Ћоровић је дао велики допринос развоју културе, позоришта и публицистике у Мостару с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Многи савременици су га сматрали хроничарем Мостара свога времена а данас је потиснут, па чак, и готово заборављен.
Снежана Илић / Часопис Изворник, број 10, (2014. година)
1Др Јован Радуловић, Славно доба Мостара, Мостар, 2010, 272; др Јован Радуло-вић, Мостарски српски друштвени и књижевни покрет у Мостару у другој поло-вини прошлог и на почетку овог века, Београд, 28. IV 1958, 274, Архив Српскеакадемије наука и уметности, 13.388 (Оригинални текст докторске дисертације дрЈована Радуловића објављен је као књига 2010. године у Мостару, под насловом„Славно доба Мостара“ а у издању СПКУД „Гусле“ и Српске православне општинеМостар. Друштво „Гусле“ је обновљено 13. октобра 2008. године у Мостару.)
2Атанасије Шола, Људи и догађаји у прошлости Гусала, у: Педесет година српскогпјевачког груштва „Гусле“ 1888–1938, уредник Јован Радуловић, Мостар, 1938, 36–37.
3Исто, 25.
4Исто, 31.
5Јован Радуловић, Мостарски књижевни покрет уочи изласка «Зоре» и утицајВојводине на мостарску књижевну средину, у: Летопис Матице српске, књ. 348,св. 1, година CXI, јули–август, 1937, Нови Сад, 52
6Милорад Екмечић, Друштво, привреда и социјални немири у Босни и Херцеговини,у: група аутора, Историја српског народа, VI/1, Београд, 582.
14Молба Алексе Шантића и Светозара Ћоровића, упућена Земаљској влади, у везиса покретањем часописа „Зора“ и преписка вођена тим поводом између Градскогкотарског уреда у Мостару, Окружне области у Мостару, Земаљске владе и зајед-ничког Министарства финансија, у: Светозар Ћоровић, Светозар Ћоровићдоку-ментарна грађа, редактори Мухсин Ризвић и Борис Ћорић, Сарајево, 1972, 59–62.
15Ј. Радуловић, Мостарски књижевни покрет уочи изласка „Зоре“ и утицај Војво-дине на мостарску књижевну средину, у: Летопис Матице српске, књ. 348, св. 1,година CXI, јули–август 1937, Нови Сад, 58–59.
16Dr Hamdija Kapidžić, Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom,članci irasprave, Sarajevo, 1968, 303.
17Молба Алексе Шантића и Светозара Ћоровића, упућена Земаљској влади, у везиса покретањем часописа „Зора“, 64–65.
18М. Екмечић, Друштво, привреда и социјални немири у Босни и Херцеговини,582–583.
21Херцеговачки интегрализам,Преглед основних идеја може ли БиХ постати БиХ,у: Глас Требиња, Требиње, 2009, www.glastb.com
22Vasilija Kolaković, Svetozar Ćorović kao nacionalni i politički radnik, Beograd, 249 (Не-објављена докторска дисертација др Василије Колаковић, која се чува у Универзи-тетској библиотеци у Београду, под инвентарним бројем РД 51–25).
23Исто, 249.
24Ристо Радуловић, Двадесетогодишњица Светозара Ћоровића, у: Летопис Ма-тице српске, Нови Сад, 1914, 126–128.
Необјављени извори: Рукописно оделење Матице српске, Писма, Нови Сад. Архив Српске академије наука и уметности, Радуловић, др Јован, Мостарски српски друштвении књижевни покрет у другој половини прошлог и на почетку овог века, Београд, 28. IV 1958. године.
Објављени извори: Педесет година српског пјевачког груштва „Гусле“ 1888–1938,уредник Јован Радуловић, Мостар, 1938. Цјелокупна дјела Алексе Шантића, Алексина писма,www.aleksasantic.com.
Ћоровић, Светозар (1972), документарна грађа, редактори Мухасин Ризвић и Борис Ћорић, Сарајево.Штампа:Босанска вила, 1886–1914, Сарајево. Бранково коло, 1895–1914, Сремски Карловци.Женски свет, 1886–1914, Нови Сад. Зора, 1896–1901, Мостар.Летопис Матице српске,1919 –1941, Нови Сад.Народ, 1907–1914, 1920–1925, Мостар–Сарајево.Сарајевски лист, 1881–1918, Сарајево. Српски вјесник, 1897–1907, Мостар. Школски лист, 1858–1910, Сомбор.
Књиге:
Група аутора (1983),Историја српског народа, VI/1, Београд. Grupa autora (2001), Srbi u Mostaru rasprave i ogledi,Beograd.
Група аутора (1998), Књига о Мостару,Београд.
Kapidžić, dr Hamdija (1958), Hercegovački ustanak 1882. go-dine, Sarajevo.
Kapidžić, dr Hamdija (1968), Bosna i Hercegovina pod austro-ugarskom upravom članci i rasprave,Sarajevo.
Kolaković, Vasilija, Svetozar Ćorović kao nacionalni i političkiradnik, Beograd.
Маџар, Божо (1982), Покрет Срба за вјерско-просвјетну са-моуправу, Сарајево.
Радуловић, Јован (1937), Мостарски књижевни покретуочи изласка „Зоре“ и утицај Војводине на мостарску сре-дину, у:Летопис Матице српске, књ 348, св. 1 (јули–август1937), година CXI, Нови Сад, стр. 50–59.
Радуловић, Ристо (1914), Двадесетогодишњица Светозара Ћоровића,у: Летопис Матице српске, Нови Сад.
Томић – Ковач, Љубица (1991), Књижевна критика у мо-старској Зори (1896–1901), у: Зборник Матице српске за књи-жевност,свеска бр. 2, Нови Сад, стр. 325–333.
Čelebić, mr Edin (1984), Kulturne prilike u Mostaru krajem XIXi početkom XX vijeka, u: Hercegovina, br. 4, Mostar, str. 247–276.,
Čelebić, mr Edin (1986), Srpsko pjevačko društvo “Gusle” i nje-gova historijska uloga, u: Hercegovina, br. 5, Mostar, str. 123–138.
Čelebić, mr Edin (1990), Političke i kulturne prilike u Bosni i Hercegovini krajem XIX i početkom XX vijeka sa posebnim osvrtom o djelatnosti i ulozi kulturno-prosvjetnih društava, u: Hercegovina, br. 7–8, Mostar, str. 69–84
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
