Неопходно је да се сваких сто година појави нови Вук Караџић. Показало се да наша књижевност има неодољиву потребу да се одваја од народа и народног језика – рекао је Матија Бећковић, приликом уручивања 52. Вукове награде. Међу добитницима и херцеговачки књижевник Мирослав Тохољ
НЕОПХОДНО је да се сваких сто година појави нови Вук Караџић. Његов задатак би био да уведе народни језик у књижевност. Показало се да наша књижевност има неодољиву потребу да се одваја од народа и народног језика до степена кад је више нико не чита и не разуме – рекао је јуче академик Матија Бећковић, у Председништву Србије, приликом свечаног уручивања 52. Вукове награде, коју додељује Културно-просветна заједница Србије.
Бећковићу је припала Изузетна Вукова награда за 2015, коју су добили и оперска уметница Јадранка Јовановић и Гимназија из Крушевца.
НОВИ ЈУНАЦИ
МАРКО Краљевић, Мали Радојица, Бановић Страхиња, Старина Новак имају данас своје улице и своје школе широм Србије. Рекло би се – прави јунаци, али нажалост, без правих обожавалаца. Осуђени да се о њима пева уз гусле, они трпе подсмехе новокомпонованих фанова поп и рок звезда, и поразе од пластичних Спајдермена, Харија Потера и Сунђер Бобова – поручио је Љубивоје Ршумовић, председник КПЗ Србије.
Редовне Вукове награде уручене су: редитељу Предрагу Бајчетићу, књижевнку Јанку Вујиновићу, новинару Борку Гвозденовићу, професору Драгутину Ђукићу, Српском културном центру „Свети Сава“ из Суботице, диригенту Бојану Суђићу, књижевнику Мирославу Тохољу, сликару Радовану Мићи Трнавцу, професору Драгославу Ћетковићу и новинару Миомиру Филиповићу.
Обраћајући се у име награђених, Бећковић је рекао да је усмена књижевност велика привилегија народа, и да зато народ и не интересује писана књижевност све док она не постане као усмена:
– Српски народ је онај исти народ који је створио бесмртну народну књижевност. Немогуће је да такав народ не може да научи најједноставнију азбуку на свету. Отпор описмењавању је намеран и има неки дубоки и дубљи разлог. Изгледа да због нечега наш народ нема великог поверења у писменост. Зато је његова усменост далеко развијенија. Захтев пиши као што говориш није прихваћен, и више служи као упозорење да тако не треба чинити. Данас више нико не пише ни онако како говори, ни оно што говори, ни оно што мисли. Пише како не говори, а говори како не мисли. Зато нико и не чита онако како је написано. Чита између и испод редова онако како није написано. Писање је више начин да се прикрије оно што је написано. Ко је у томе умешнији, већи је и уметник.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
