Говорио је да се са женама треба борити као стари Скити на бојном пољу. Бежећи од непријатеља
Јованога прва велика љубав била је Магдалена Мага Живановић
У Требињу, на Благовести, одржавају се Дучићеве вечери поезије. Ове године Дучићеву награду добио је песник Гојко Ђого. Ономад, не тако давно, песник је тамновао због „Вунених времена”. На судском процесу оптужени Ђого је у своју одбрану рекао: „Било би лепо да се судско веће бави поезијом, али у слободно време. Мало је чудно, друже судија да суд у чијем саставу не видим ниједног песника, ни књижевног критичара суди поезији. Жалосна је земља у којој се поезији суди…” Судско веће изрекло је пресуду, казну од две године затвора…
Песник Гојко Ђого је и велики познавалац лековитих трава што самоникло, божијом вољом, расту свуд по Херцеговини.
Кад год дођем у Херцеговину одем на Црквину, брдашце изнад Требиња, где се налази херцеговачка Грачаница у којој почива песник Јован Дучић. Одатле се пружа импресиван поглед… Требишњица вијуга градом, а „Јабланови само високо у зраку шуме, шуме чудно, дрхћу у своду”. Само песник-перфекциониста, какав је Дучић био, могао је да одабере такво место за свој вечни починак. У свом тестаменту написао је да жели да буде сахрањен на брдашцу изнад Требиња, у цркви налик оној косовској Грачаници, са јединим натписом: Јован Дучић песник. Судбина песникова била је „и светла и плодна” и пуна „мрачних завера замукле самоће”. Скончао је у Америци 1943. године.
На почетку Другог светског рата, у Лисабону, укрцао се на последњи брод који је ишао преко Атлантика. Као избеглица провео је своје последње дане код свог рођака Михаила. А где је све за живота био и са каквим женама, лепотицама „тај астрални и вечни номад”. Е, то је за причу… Говорио је да се са женама треба борити као стари Скити на бојном пољу… Бежећи од непријатеља. Службовао је у Букурешту, Софији, Атини, Будимпешти, Бечу, Женеви, Паризу, Риму, Мадриду…
Његова прва велика љубав била је Магдалена Мага Живановић, кћи богатог трговца из Бијељине. Упознали су се на једној Светосавској свечаности.
„Појавила се последња у колу, лепо обучена, у руци је имала белу марамицу, а памтим и њене мале, мале црвене папуче у којима је играла”, сећао се Дучић. Тајно су се верили, али њен отац када је сазнао није дозволио да се његова ћерка миљеница уда за сиромашног учитеља, „куфераша и декламатора из бијелог свијета”, како је говорио за Дучића. А онда га је снашла и друга невоља. Упала му је полиција у стан, пронашла две песме са родољубивим садржајем и по налогу тадашњег Земаљског суда у Сарајеву заувек је протеран…
У Пешти, ватрена Мађарица поклонила му је кућу, коју је он галантно оставио држави. Та кућа је сада амбасада Србије у Мађарској. У Риму се тајно састајао са принцезом Дона Анђелом, лепотицом и племкињом, упола млађом од њега, нажалост, била је удата. Удата је била и лепа Врањанка. „Кад сам те угледао срце ми је стало, Јованка Јовановић удата Тодоровић… Боже шта ме снађе”, рекао је Дучић кад је упознао Јованку. Заљубљена Јованка побегла је код Дучића у Софију, где је тада службовао. Уцвељени муж, у тадашњем „Малом журналу”, објавио је отворено писмо министру Миловановићу. Био је то незапамћен скандал који је Дучића умало коштао дипломатске каријере. Као и свака велика страсна љубав и ова има тужан крај. Изгубили су сина, трагично. После тога разишли су се и никада се више нису видели. Занимљиво, Јованка је постала глумица, играла је у Загребу, а као члан Драме Народног позоришта у Београду отишла је у пензију.
Далеко од отаџбине, потиштен, остао је сам. „У страху пред свима, сам у свом сопственом телу… Сам, проклето сам…”. Говорио је: „Највећи човеков проблем је спокојство… Спокој у животу…” То је одувек тражио и никада није нашао… „А човеку је потребно тако мало да буде срећан, а сто пута мање да вечно пати.”
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
