• Творци новог свјетског поретка најзад су успјели- свијет је коначно и потпуно дехуманизован.

ОАЗА МИРА: Оровац

Узели су нам слободу кретања и делања и затворили нас у четири зида да се тамо боримо са највећим од свих демона- демоном страха од смрти.

Тако нас смрт већ лагано нагриза јер самоћа и одсуство других већ су помало умирање.

Човјек није биће самоће, идивидуа која је сама себи довољна.

Ми живимо са другима, за друге и због других.

То су љубав, породица и све друге хришћанске и цивилизације вриједности.

Шта је живот без тога?

Једна чамотиња трајања какву осјећа Борхесов Минотаур заробљен и усамљен у свом лавиринту. За њега је смрт избављење и зато допушта Тезеју да га савлада без борбе.

Нека врста карантина створена је већ одавно пропагирањем индивидуализације, отуђености, ксенофобије, неразумијевања другог и другачијег.

Ових дана дехуманизација добија свој израз у паничном страху од другог, па и најближих. Онај други за нас није више људско биће које смо до јуче познавали или вољели већ потенцијални клицоноша од кога бјежимо у паничном страху.

Себичност и безобзирност одавно су узеле маха, а ових дана достигле су свој максимум. Битно је обезбиједити себе: купити резерве хране за три године, а други ако и умру од глади, то није наша брига!!!

Заиста осјећам гађење када видим да нису такви појединци, него да је таква већина. Значи, одавно смо обезбожени и одавно смо људскост изгубили само је ова пошаст открила наше права лица.

Наравно, као и увијек, има свијетлих примјера људи који су спремни да несебично помогну старијима и да се жртвују за друге. Ако нам корона одузме људско лице, онда смо заиста умрли, не биолошки него духовно!

Вратимо се себи, својим корјенима, својим селима гдје нас још чека наша земља, можда необрађена и запуштена, мирис прољећа и црвкут птица.

У природи је све још једнако лијепо, цвјета дријен, ничу љубичице,и опијају својим мирисом.

Само је човјек поклекао под теретом страха и болести.

Али устаћемо и бити јачи него прије.

Морамо!

Дарка Деретић