• За време владавине династије Немањића тежило се стварању духовног јединства српског народа како јужно од Саве и Дунава тако и на север од ове природне границе. Миграција становништва довела је до тога да је и на том подручју живео велики број Срба.

Манастир Бездин – Извор: Википедиа – Ово је фотографија историјског споменика у Араду, класификованог под бројем AR-II-a-A-00632.

Приличан број Срба живео је у области данашње територије румунског Баната, источно од Темишвара, у области Банатске Црне Горе. И данас је овај крај насељен у неколико села православним Србима, који говоре српским језиком на посебном дијалекту.

Масовно досељавање Срба на територију Панонске низије захтевало је потребу организовања и деловања Српске православне цркве.

У оквиру тога, након добијања аутокефалности за српску православну цркву од великог значаја био је споразум који је склопио архиепископ Сава Немањић 1220. године са угарским краљем Андрашом II о деловању Српске православне цркве на подручју Угарске, тамо где живе Срби. Мисија и деловање Саве Немањића на угарском двору довела је до тога да се на подручју јужне Угарске, на теритирији данашње Румуније, подигну око 1225. године два манстира, Базјаш и Златица. Овакав став Угарске показао се касније као исправан јер су тиме били у могућности да створе организован одбрамбени бедем уз помоћ Срба против наступајуће турске експанзије.

Српски манастир Базјаш удаљен је ваздушном линијом десет километара од Беле Цркве испод кога протиче река Нера. Манастир је првобитно био саграђен од дрвета, а за време отоманске власти је порушен па га је обновио крајем 15. века Јован Бранковић, брат деспота Ђурђа Бранковића. Манастирска црква посвећена је Преображењу Господњем. У манастиру се захваљујући монасима Хиландара чувала копија иконе Богородице Тројеручице због које је народ долазио на поклоњење.

Манастир Златица се налази на самом почетку Ђердапске клисуре, на 14 километара од манастира Базјаша, крај Златног потока који протиче крај њега, у долини реке Нере. Током своје историје манастир је више пута горео, што од стране Турака што од стране Угара. Српски монаси и верујући народ увек су налазили снаге и могућности да га обнове. Када су Турци 1716. године спалили манастир, а калуђере посекли, епископ вршачки Јован Георгијевић (1760-1770) обновио је манастир из темеља. У рату 1788. године Турци су разрушили манастир Златицу па га је вршачки владика Јосиф Шакабента уз помоћ народа поново обновио.

И за време мађарске револуције 1848-1849. године Мађари су манастир видно оштетили, а калуђери са реликвијама су уточиште нашли у манастиру Базјашу. Аустријски цар да би се одужио Србима на оданости током револуције поклонио је 12.000 форинти за обнову манастира. Манастири Базјаш и Златица данас припадају Епархији темишварској Српске православне цркве.

У једној од сачуваних повеља у манастиру Раковица пише да је кнез Лазар Хребељановић био ктитор манастира Прислоп и Мотра, а чији је градитељ био кнежев рођак и повереник Никодим Грчић. Никодим Грчић Тисмански био родом из Прилепца у Косовском поморављу. У ове крајеве је дошао како би унапредио православни живот. Манастир Прислоп је данас женски манастир и припада Румунској православној цркви, а налази се у покрајини Трансилванији.

И у повељама деспот Стефана Лазаревића из 1405. и 1406. године види се да је он издашно помагао манастире Водице и Тисмани у данашњој Румунији, онако како је то радио и његов отац Лазар уз помоћ јеромонаха Никодима Грчића  Тисманског, оснивачем ових манастира који је касније постао православни светитељ. Манастир Тисмани налази се у области Влашке и данас припада у оквиру  Крајовске епархије Румунској православној цркви.

Манастир Светог Ђорђа – Autor: Фото – Sopstveno delo, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=44955201

Подизање српских манастира на данашњој територији Румуније настављено је и у 15. веку као што су манастир Кусић, на левој обали Нере и манастир Сенђурађ на реци Брзави, на путу Вршац-Темишвар. За манастир Сенђурађ – Свети Ђорђе записано је да га је од темеља обновио 1485. године деспот Јован Бранковић.

Манастири Бездин и Ходиш подигнути половином 16. века везани су за српску племићку породицу Јакшић. Манастири Сенђурађ, Кусић и Бездин и данас припадају Српској православној цркви, а манастир Ходиш у Поморишју који је некада био српски сада припада Румунској православној цркви.

У 15. и 16. веку велики број српских избеглица населио је Источни Банат. Забележено је да је до 18. века било 250 насеља где су живели Срби. Срби овога краја су створили предање да су ученици Светога Саве, са својим породицама, насељавали ове крајеве, дајући основаним насељима српска имена. И данас у области округа Тимиш у Румунији постоје села са српским живљем као што су: Краљевац, Петрово село, Станчево, Лукаревац, Рекаш, Хрњаково,  Велики Тополовац, Мали гај, Српски Сентмартен и Извин.

Од средине 13. века и периода турског освајања ових крајева па до краја 19. века на територији данашње Румуније било је око тридесет манастира Српске православне цркве.

Почетком 18. века доласком Румуна из Влашке и Ердеља и нешто мање Немаца и Мађара у овај део Баната број чисто српских насеља се рапидно смањио. Удаљеност од матичне земље и недовољно присуство српског племства довеле су до разних етничких промена на рачун Срба. Срби су се одржали само тамо где су били њихови манастири и где су имали дубље корене, највише у региону Банатске Црне Горе, између Тамиша и Мориша где и данас најчешће живе.

Последњих година Влада Румуније уложила је доста средстава у обнову српских манастира у румунском делу Баната што је добро за очување идентитета преосталог српског народа на простору Румуније.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић