Приликом прославе Херцеговачког устанка у Невесињу откривен је споменик краљу Петру I и херцеговачким устаницима 28 августа 1928 године, уз присуство народа из свих села Херцеговине.
Фото: Радио Невесиње
Ујутро, 26 августа одржана је витешка утакмица за првенство и краљев велики сребрно-златни венац. између соколских чета које су припадале Соколском друштву Невесиње.
Свака чета дала је једо одељење од 6 чланова, који су се такмичили у слободној вежби, скоку у даљ из залета, скоку у даљ с места, бацању камена са рамена и трчањуна 100 метара. Учествовале су чете из Удрежња, Миљеваца, Бијења, Биограда и Крекова. Победила је чета из Удрежња. Раном зором 28.августа 1928. кренуле су поворке народа из шума и брежујака ка Невесињу. На челу су ишле соколске чете, коњаници и барјактари. Стари ратници су били срећни што је цео народ после 53 године славио херојска дела њихове младости. Литургија је почела у 6 сати ујутро на невесињском пољу пред преко 25.000 народа.
Чинодејствовало је 12 свештеника и 2 владике. После молитве одржан је парастос погинулим устаницима, а затим је обављено сечење крсног колача 32 пешадијског “Невесињског” пука, који је узео за своју крсну славу дан потка Невесињског устанка. Краљев изасланик, ђенерал Миливоје Чадевић, командант Јадранске дивизијске области, предао је заменику старешине Соколске жупе “Алекса Шантић” др. Пави Цанкиу краљев дар, Сребрно-златни венац, да га преда чети победници. Приликом предаје краљевог венца чети победници др. Паво је у свом говору истакао да је унук Црног Ђорђа дао видна доказа да цени Соколство, признавајући му конструктиван рад и позитивне резултате. То је било признање братској сношљивости и самопрегору, који су живели у срцима сокола у доба материјализма, када многи заслепљени ситницама, крвећи се дивљачки, заборављајући род, племе и уједињење, који су били позвани да сију љубав.
После је било свечано развијање и предаја застава соколским четама невесињског друштва. Пет соколских старешина је пред постројеним четама развило нове заставе, предајући их у руке старим живим устаницима.
Брат Цанки истакао је : “У име старешинства Жупе предајем заставе соколским четама у Бијењи, Биограду, Крековима, Миљевцу и Удрежњу, уверен, да их предајем у добре руке. С њима Вам Жупа и читаво Соколство наше, поклања своје срце, јер у селу, у здравом сељачком телу и још чистој души сељака види најбоље гаранције за успех соколског рада. Ове заставе, које је у сестринској љубави израдила и поклонила дична Соколица, супруга нашег жупског старешине, наша драга сестра Љубица Милићева, ове наше заставе, … држите високо нека вијоре на ветру, нека пркосе свим непогодама и олујама и нека Вам вазда лебди пред очима као јаки подстрек у раду за коначно довршење великог дела нашег препорода и духовног стапања нашег. Јер уједињење наше рачунајући са историјским опрекама разним социјалним и економским приликама и након страхота великога рата морало је наићи на трзавице. … . Наш рад је тежак, огромно је необрађено поље, густе и непроходне шикаре и шуме препуне су дивљег звериња бесног на све Добро и Лепо, спремно да нас заскоћи сваког часа и својим отровним зубом кида све оно, што је вековима створено крвљу Мученика. Змије сикћу, а зверад дивља у своме егоизму, у својој мржњи и злоби пркосно хара по томе пољу, … .”
У 10 часова почело је освећење споменика у присуству краљевог изасланика Миливоја Чадевића, изасланика краљевске владе министа др. Владе Андрића, изасланика Соколског Савеза Чеде Милића, изасланика Народне Одбране ђенерала Цоловића, изасланка Просвете Василија Грђића и других изасланика и представника културних и витешких установа из целе државе. Кад се обавило освећење и кад је краљев изасланик повукао завесу указао се “Споменик Слободе” уз клицање народа и грмљавину топова.
У истом часу многобројни авио су кружили и бацали хиљаде разних летака са текстом као овај : Омладино! “Велики људи нису ни велики богаташи, ни велики знанци, већ су велики људи они, који много добрих дела учинише своме народу.”
После су говорници зборили о значају Невесињске пушке. После свечаности почео је дефиле војске, соколских чета и свих сокола по категоријама. На пољу је одржан народни ручак, где је сваки појединац по старом народном обичају ручао из сопствене торбе. Соколи и војници приредили су народно весеље. Соколске чете из целе Херцеговине извеле су слободне вежбе.
Било је соколских чета које су путовале по 9 часова пешке да би дошле на одређено време. Војска је вежбала са пушкама и копљима као и соколске игре, а соколи из Мостара извели су своје вежбе на карикама. У вече невесињски соколи заједно са мостарским соколима приредили су академију пред Спомеником Слободе. У чланку у “Соколском Гласнику” истакнуто је да је Невесињског сокола и његове чланове запала историјска дужност и част да буду Соколству у селу оно, што је невесињски устанак био у борби за народно ослобођење.(1)
Чланови невесињских сеоских чета одржали су свој први слет у Невесињу 28. августа 1928. приликом откривања споменика краљу Петру и херцеговачим устаницима. На слету је учествовало 186 чланова чета. (2)
Херцеговачки устаници из 1875. дошли су у Београд да би присуствовали Свесоколском слету у Београду 1930. као део учесника Соколске жупе Мостар. У наступу мостарске жупе било је симболике. Кроз двоја врата излазили су у колонама. У првим редовима били су барјактари чета. Кроз трећа врата, насупрот главној трибини, излазили су устаници из 1875. Пред њима је био вођа, за њим барјактар. Некадашњи устаници су ступали полаганим, старачким кораком, већина њих се подупирала штаповима. На њих су се прикључили добровољци из балканских ратова. Та група старијих и млађих бојовника имала је да послужи млађим, који су ступали у колонама, као светао пример и узор, како се предано има служити отаџбини и ако треба гинути за њу. У родном крају иза освећења застава најстарији, устаници, примали су их у своје руке и предавали добровољцима из балканских ратова, а они су их предали барјактарима чета. На вежбалишту слета барјактари чета предавали су своје барјаке добровољцима, а ови устаницима. Барјактари су вежбали просте вежбе. Кад су завршили своје вежбе, устаници су им предали барјаке преко добровољаца, на што су сви скупа напустили стадион. (3)
Старешина Соколског друштва 1934 године био је др. Владо Гаћиновић, заменик старешине Саво Оровић, тајник Месуд Садиковић, заменик тајника Ристо Тодоровић, благајник Стево Зеленовић, начелник Азиз Косовић, I заменик начелника Ристо Тодоровић, II заменик начелника Асим Челебић, просветар Јефто Вујовић, заменик просветара Ђорђо Медић, књижничар Милош Влаћић, повереник штедње Петар Ковачевић, статистичар Шефко Пекушић, референт за чете Милан Ракић и Ранко Радош, референт за пољопривреду Цвјетан Мршић, прочелник трезвености и музике Јунух Ђулепа и прочелник социјалне секције Хакија Омеровић. Одборници су били Милан Влах и Милутин Поповић. Ревизори су били Илија Салатић, Јаромир Марашек и Исмет Башагић. У Суду Части били су Ристо Ћапин, Перо Хамовић, Сабит Чампара, др. Хасан Махић и Фрањо Хафнер.(4)
Соколи а посебно Соколска жупа Мостар тежили су да одржавају традиције ослободилачке борбе српског народа у Херцеговини. Устаници из Херцеговачког устанка и добровољци балканских ратова и из Првог светског рата требали су да буду узор припадницима сеоских чета. У Априлском рату 1941. соколи су били у првим редовима за одбрану земље. Одреди коjи су се састоjали од воjних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. воjску у Мостару, Габели и Чапљини. Чедо Милић, старешина Соколске жупе Мостар, jе у Невесињу слао позиве да виђениjи људи и момци, коjи jош нису мобилисани у воjску, дођу у град, да се наоружаjу и иду у Мостар. (5)
Чланови соколског друштва у Новим Дулићима Душан Мандић, Благоје Дујо Бољановић и Максим Мандић припремали су Шестојунски устанак у источној Херцеговини. Предводници устанка Душан Мандић и Благоје Дујо Бољановић погинули су првог дана устанка, 6. јуна 1941. (6).
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
„Сјајна манифестација Соколске Мисли у селима Херцеговине”, “Соколски Гласник”, Љубљана, 15 октобра 1928, бр. 20, стр. 125, 126;
„Соколска жупа Мостар”, „Свеславенско соколство”, Београд, 1930, стр. 126;
С. В, „Са слета у Београду”, „Сокол на Јадрану”, Сплит, јули 1930, бр. 4-6, стр. 46, 47;
Уредио Анте Брозовић, „Соколски Зборник I, Београд, 1934-35, стр. LXIII;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
