• У божићној атмосфери, окупљени крај малих екрана, загледани у свечане призоре који се камерама, микрофонима, мрежама и апаратима преносе и доспијевају у наше домове, сваке године дочекујемо 9. јануар, Шћепандан, Крсну Славу и Дан Републике Српске.

Икона Светог Стефана у Фочи (фото: СРНА)

Пошто празнични дух Божића, унесен у српске породице, траје у данима након самог празника, доживљај Дана Републике Српске, сасвим природно – и због Шћепандана и због заједничког сјећања – подстиче осјећања радости и необичног, нама својственог, националног поноса.

Усред хришћанског спокојства и ведрине јављају се одушевљење и жар српске побједе; из наших срца избија осјећање поноса и части, а саму свечаност доживљавамо као велики штит нашег људског достојанства и националног угледа, као тренутке у част палих витезова, као узвишени израз наше снаге и спремности да се одбранимо у будућности и као час у којем би сви борци Војске Републике Српске требало да се осјећају пријатно и задовољно што је њихова отаџбина, њихова Република за коју су жртвовали своје здравље, младост и дијелове тијела, у чврстим и сигурним рукама полицајаца, ватрогасаца, шумара и поштара, изузетно одговорних политичара и национално освијешћене интелигенције, свих чије тако поузданe руке несуђених хирурга неће добити жуљеве од махања српским заставама, нити ће њихови чисти прсти отпорни на смјену режима и годишњих доба, задрхтати на обарачу кад их Република на дужност позове.

Требало би да чаша вина и добра патриотска пјесма старим и измученим ратницима разбију сваку сумњу да су храбра и неустрашива срца свих оних који марширају можда потонула у стомаке који се тресу, испод полицијских, ватрогасних, поштарских и шумарских униформи, током дефилеа у славу отаџбине. Требало би да буду охрабрени силом патриотизма полицајаца, поштара, политичара, шумара и ватрогасаца и задовољни тиме што међу њима нема ниједног активног војника са пушком у рукама и знаком Војске Републике Српске на униформи, јер је Војска укинута, а њени војници и официри распуштени, пензионисани или трансформисани у редовима Оружаних снага Босне и Херцеговине.

Од старих ратника се очекује да буду задовољни тиме што унутар нити изван дефилеа у славу Републике коју је створила њена Војска, нема ни војника нити Војске. Закључено је да треба да буду задовољни, усхићени, па и еуфорични због онога што виде, а ако не могу да гледају, нека зажмуре и чврсто стиснутих капака истрпе бол који им можда задају оне сигурне политичке руке несуђених хирурга које машу заставама скоро као и празним обећањима и које аплаудирају себи у част, прекривајући мале екране својим бизарним, на јануарској студени, залеђеним осмјесима.

Таква политичка, полицијска, поштарска, шумарска и ватрогасна сила треба да нас убиједи у своју способност да одмијени укинуту Војску, јер ће генерале одмијенити генерални инспектори, војнике саобраћајци, док ћемо умјесто топова широм могућих фронтова развући ватрогасна цријева да залијемо наше могуће непријатеље, да се накалеме на пањеве које оставише шумокрадице и да расту под надзором наших ревносних шумара, којима ће поштари бити логистичка подршка, а сваки политичар ватрени бесједник са ашовом у једној, а државнотворном садницом у другој руци. Зар и посни херцеговачки камен неће заплакати над тужном свакодневицом Републике Српске и, напокон, распукнути од свеопштег огорчења у које нас преко двадесет година редовно и немилосрдно бацају оне руке које аплаудирају и врте барјацима као да им се не види „ни црно испод нокта“?

Државотворна мисао и тежња српског народа у Републици Српској сведена је на вулгарну симулацију патриотизма, унутар које расту мравињаци корупције и непотизма и множе се као брежуљци на црвеним и тробојним заставама претвореним у завјесе за прикривање непочинстава. Дакле, бањалучка прослава није ни имитација државних свечаности у Србији ( јер би за имитирање Србије наша Република морала имати своју Војску) него симулација прославе државности, као симулација лета авионом, као опонашање нечега што нисмо, а што смо хтјели постати. Јасно је да државу не чини само Војска, него и друге институције, али је Војска прва витална институција која је укинута након чега је, умјесто владавине права, наступила институционализована корупција. Успостављен је механизам куповине гласова, чије се посљедице, праћене неизоставним манифестацијама лажног патриотизма, виде свакодневно, па и на прославама Дана Републике Српске. Симулација државног празника само указује на симулацију државности, на манифестације политичког користољубља које наша државотворна настојања претварају у пепео. Када се таква неозбиљност сагледа и када се испод козметичких измјена на балонима патиотизма завири у институције, лако се откривају небројене празнине: буџета, закона, опустошених установа и јавних предузећа…Данас, у нашој Републици, можемо бити сигурни само у то да ће нас са друге стране шалтера дочекати дрска спремност на примање мита.

Наш државотворни циљ нијесу ентитетске прославе, него упорна изградња институција, културна и просвјетна обнова српског народа у Републици Српској, што је могуће само и искључиво уколико институције буду очишћене од корупције и криминала. Тек и само кад Српска буде истргнута из руку њених приватника и узурпатора народне својине, она ће бити могућа као Република, као „res publica“, као опште добро и општа ствар. Тек и само кад предводници Српске своју Републику схвате као завјештање палих витезова и као опште српско добро, прослава Дана Републике Српске ће имати своју пуну симболику и пуни значај. До тада, крсну славу Републике Српске требало би обиљежавати доста скромније, без претјеране помпе и нарочито без нежељених гостију.

Такође, мора бити јасно да српска државотворна тежња није само независност Републике Српске, него и њено сједињење са Србијом. Да бисмо једног дана могли бити дио Србије – у којој такође не теку привредни мед и правно млијеко – морамо се потрудити да од ентитета направимо државу, да Република Српска буде могућа држава у немогућој држави. Да би Република Српска била могућа као држава, она се мора понашати као држава у настајању. Њено државотворно тијело мора бити здраво: тек онда кад корупција и организовани криминал буду беспријекорно уклоњени из њених институција, Српска ће наћи културну и одбрамбену мјеру својег патриотизма и одвојити свој ток од загађене Б-Х државности, пружајући се чиста и бистра у српском кориту, у државотворном току према Србији, к испуњењу ријечи највећег српског пјесника: „Мањи поток у виши увире, код увора своје име губи.“ Све до тог високог степена националне зрелости и државотворне одговорности, Српска је осуђена да буде ентитетски „чардак ни на небу ни на земљи“, а ми, као чиниоци ове генерације, херојске жртве и завјетне земље недостојни уништитељи српских Завјета који заглављени у спирали еуфорије „међу јавом и међ’ сном“ поништавају резултате рата.

Срећан Шћепандан!

РАДЕ ЦРНОГОРАЦ