• Истинска Црна Гора, са њеним народом, улази и излази кроз ову капију. То је истовремено и њен славолук, њен пролаз олтару, једини коридор живота и спасења, али и најбржа стрмоглавица на којој напушта себе и претке, постаје суманута (са маном), нова у безличју, слободна у издаји.

На капији Цетињског манастира, Цетиње, Црна Гора.

Камена капија, зидана тесаником испод Ловћена, засвођена лучношћу небеске куполе. У порталу довратника осликана су три освећена лика њених отаца и утемељитеља. У средини је Свети Петар Цетињски, за живота чудотворац, велики духовник, који је имао такав дар ријечи да је поганост разврата бјежала пред том бесједом, зло узмицало пред оштрицом његовог слова. Он је знао Црногорце заклети тако да су крвне освете престајале, а пријетило је да постану ископање народа и државе. Свети Петар је завјетовао и проклео српски народ у Црној Гори да ако се окрену против Свете Русије и Православља живи умиру, а смрти не дочекају.

Са десне стране свеца са Цетиња је митрополит Данило Први Петровић, зачетник владарске династије Петровић-Његош, а која се из херцеговачког збјега у Његош планини успела на Престо под Ловћеном. Титула му је била „Митрополит Данил, Божијеју милостију митрополит цетињски, скендерски и приморски, војеводич српској земљи“. Као јако млад се замонашио. Упамћен је као обновитељ Цетињског манастира, снажан градитељ култа Русије и Косовског завјета. А обновити Цетињски манастир значило је ојачати најстарије српске државничке залоге. Цетињски манастир је светиња државотворности Срба у Црној Гори. Саградио га је Иван Црнојевић 1484. године као сједиште Зетске епископије и српски државни збјег из Скадра. Иван је био син рођене сестре Скендер-бега Кастриотића, српског властелина и господара Скадра и Албаније.

Са лијеве стране Светог Петра је владика Петар Други Петровић-Његош. Господ је свој логос кроз њега тако обилно излио да су све српске језичке зборнице уставиле рад пред силом богатства, мудрости и склада Његошевог слова. Његош је завјетовао српски народ Црне Горе да се најприје чува својих, рођених издајника, превјерица, те да „губа из торине“ најгоре размеће стадо и торину.
То што је Његош испјевао данас је латиничном Монтенегру огњена жига која га пече као што Давидов Псалтир пече демоне и богоборнике. Његошева гробница на Ловћену је темељ српског народа и државе у Зети и Приморју. То је јединствен примјер у историји свијета и народа да се темељ државности налази на крову њеног дома.

И за крај једна лична прича.
2003. године на славу Светог Луке и Св. Петра Цетињског, као гимназијалац и члан КУД „Јован Дучић“ из Требиња, наступио сам са пријатељима у порти Цетињског манастира, пред митрополитом Амфилохијем и високим званицама и прије свега пред свецима у порталу манастирске капије. Ова капија је била затворена, закључана и чувана од провалника, а доље код Биљарде монтенегринске усташе су псовале, пријетиле и клеле због српске пјесме и славе у Цетињском манастиру. Током наступа пукао ми је опанак на десној нози.
Пажњом и лаганошћу покрета успио сам до краја одиграти шумадијско коло. Био сам јако срећан што смо успјешно завршили наступ и што ме ово искушење није побједило.
Данашња драма српског народа у Црној Гори, а која је тежа од оне косовске, сада ми личи на онај мој српски опанак који се развезао и сваког трена треба да спане. Мудрост смирења и сабрање, суптилност покрета у борби знам да ће сачувати српско знамење у Црној Гори као што је на мојој нози.

И не заборавимо, свети који чувају Капију Црне Горе, манастирске двери Цетињског манастира, толико су моћни пред Господом да се Црна Гора може још три пута преврнути али Србина неће нестати на овој капији.

Г.Л.