Прогон владике, добро је то знано, одиграо се од часа његовог устоличења на Сретење 1719. до 1722. године.

Иницијативу за прогон дао је задарски надбискуп Вицко Змајевић. Знало се о одбрани српског владике коју су пружили херцегновски римокатолици (Поповић, Херцег Нови, 1924), проф. Никола Пападопулос, генерални провидур Аловизе Мочениго Трећи, али мало, недопустиво мало, о одбрани коју су учинили главари Црне Горе. Види се да је у Црној Гори будно испраћена афера коју је произвео Змајевић и већ 1722. када млетачки сенат своју одлуку чини коначном, главари се обраћају Венецији.

Не знам како данашњој Црној Гори понудити јаснијег увјерења о истовјетности народа, његовом јединству у народности и Цркви, његовим политичким тежњама?

У писму Црногорци пружају своју народносну легитимацију потпуно јасно као и главари Црне Горе у писму које сам претходно показао, а које су средином 18. вијека послали провидуру Болдуу. Ово писмо написано је у периоду владавине митрополита Данила Петровића, али његови састављачи су главари Црне Горе. Они једнако казују о минирању цетињског манастира и манастира Тврдош.

Црногорски главари упутили су, дакле, протестно писмо млетачкоме Сенату 1722. године, у часу када је већ формализована и путем генералног провидура довршена акција прогона митрополита Стефана Љубибратића-Руђића из провинције, то јест, територије Републике. Црногорци истичу своје заслуге за ослобађање и приношење територија у Морејском рату, а затим, пишу о опаком дјеловању „бискупа Змајевића“, како је и у Перасту дјеловао, посебно апострофирајући смакнуће витеза Бујовића (мисли се на капетана Вицка).

Истичу велике жртве у оба рата, посебно губитке цркава и манастира помињући уништење Тврдоша и цетињског манастира. Нема сумње да је ова представка стигла као израз подршке и одбране митрополита Стефана, а њу је могао подстаћи и владика Данило. Помињу се коначно и бискупи (барски и остали) и добар суживот.

Документ се чува у Државном архиву Венеције и овдје читаоцима портала пружам препис савременом ћирилицом најважнијег дијела ове опширне представке:

„И у прву и у ову садашњу рат како су вјерно служили и крајине присвојили на службу Вашега преведрога владанија, много својега добра и своје браће и своијех краснијех церквих и манастирах изгубили, а бискуп Змајевић ни једнога добра ни службе није учинио Вашему преведрому владању нако штету и срамоту у зло и смутњу како и у Пераст што је чинио убит витеза Бујаовића (!) тако и сад ради да крајину покоље и смути. У толико се ми сви опште чудимо како му ишта вјерујете пошто је оволико пасаније годишта мир и љубав била по међу Ваше и наше бискупе и попове и фратре и калуђере. Било је у Задар и властелах млетачкијех који су били архиепискупи, такођер и у ову крајину првијех вашијех бискупах али није ове мутње било него су се у велику љубав и у мир држали и за ту прву њих(ову) слогу вазда је био напредни посо господски узрок от Смеће нако Вас сила и неправда Змјевића у срдце заболи и у рани и смути, а рана и смућа која је от душе и от вјере велик лијек проси. У толико просимо мир и слободу вјери и души и нека се Вами позна вјерна служба за коју смо много крви пролили и браће своје и блага и манастира и церквих изгубили. У прву рат изгубисмо цетињски и требињски манастир поради службе Вашега преведрога и преузвишенога владанија, а сад ово зло и ову срамоту дочекасмо и ни за једно зло ђело наше нако за лаже и неправедне  књиге које пише бискуп Змајевић. Заисто се много простире и много шипе што му није от Господина Бога речено ни од Светих Апостол заповиђено. Заисто, много славе и охолости проси и жели овога маловременаго свијета, а то му није ништа от преше ни(ти) може с тезијем ништа добит нако коју смутњу учинит и себе от Бога отлучит и јада пакленога насљедит како и први анђел или како и Јуда предатељ Христов. Ми се сви Господину Богу молимо и у Вашега преведрога владанија просимо да се ова смутња угаси докле је вријеме и докле су људма пуна срдца вјере у службе, зашто ако Змајевић и хули на нас и на нашу вјеру, није истину река ни истину писао, него све неправо пише. А ми смо, хвалећи Бога, цвијет от вјере и закона правога грчаскога а језика славнога јунаштва србскога и супроћ врага вјери Христови вазда са оружјем стојимо и кршћанској господи вазде вјерно помагамо бранит Церкву и вјеру и господство узвисит…“