Група туриста са кустосом Мирославом Јањићем у првом делу музеја познатом као Сабиралиште.
Сви они пројуре поред Шида, преко Босута, наше најтише реке која тек помало тече и далеко памти. Попут живота. А Босут је освећена река, посестрима Лаба и Ситнице. На њеним обалама изгинуо је цвет српске младости у самој кончини Другог светског рата. Наиме, овде је огњила борбена жижа Сремског фронта, а чијим пробојем је ослобођена нова Југославија. Србија је била у црно завијена. Десетљећа ће проћи док се у западној Србији и деловима Шумадије однеговао младић за војну службу.

Историјске процене ослобођене идеолошке стеге помињу да је овде изгинулу око 30 000 српске деце неспремне за такав калибар рата. Дечаци који су листом мобилисани из српских грађанских породица после само три дана обуке у касарни на Дедињу упућивани су са пушком и бомбама у пробој шест немачких артиљеријских бедема непомично укопаних у сремску црницу.

Немци су свим снагама штитили одступницу својих јужних армија са простора Грчке, Македоније и Косова, а преко Босне и Славонског Брода. Неписмени партизански комесари хватали су задњу прилику за велико доказивање пред Совјетима који су им предали ослобођени Београд. Истовремено требало је и дугорочно ућуткати покорену Србију. То је била несумњиво љута освета Комунистичке партије Југославије – `Првој Србији` за њену оданост Краљу и Отаџбини.

Госпођа Вера Влајковић у музеју Сремског фронта

Јуче сам био поносан и потресен чињеницом да је моја путница, госпођа Вера Влајковић из Омољице код Панчева, први пут посетила музеј Сремског фронта и том приликом пронашла податке о својим стричевима, а који су овде погинули у пробоју. Два брата, Лука и Богосав, од осамнаест и седамнаест година. Њена девојачка породица Суботић потиче из Книна али су бежећи од усташког геноцида у Другом светском рату стигла до Србије. Вера се родила 1944. године у избеглиштву, у војном магацину у Коцељеви. Стричеви су мобилисани и као припадници Црногорске бригаде отишли у рат на Сремски фронт.

– Моја породица је запамтила свог младог Богосава како на белом коњу носи барјак! Носећи ратни барјак погинуо је у овој равници. Данас сам овде први пут, истовремено сам срећна и јако узнемирена.

Музеј Сремског фронта данас је у организационо тешкој и финансијски нерешеној ситуацији. Како нам је емотивно сведочио кустос Мирослав Јањић и Руси су нудили да цео комплекс уреде и обнове али је домаћи немар и непослух остао глув и бахат. Овде је са Србима погинуло и око 1600 Руса, тада припадника Црвене армије.

Данас када су велики и стари ратови поново око нас и у нама предање Сремског фронта сведочи да је српска слобода прескупо плаћена. Овде се чувају тапије да смо се и у последњој великој европској драми борили на истој страни са Русијом, а против нацистичке Немачке и усташке Хрватске. Овде су похрањени идеали, а они су једина вредност за коју вреди свако јутро устати и дисати. Дезертери и морални инвалиди тешили су своју срамоту лажју – да за идеале гину будале! То је њихова кованица. А она је гнусна и одвратна, нејуначна и бедна.

Само велики народи имају и бране своје идеале, а да би на њима часно постојали нови нараштаји. Данас ми, сутра наше потомство. На чему би данас стајала Русија пред целим лицемерним светом, а и ми са Русијом, да није тих идеала са Сремског фронта!?

ГОРАН ЛУЧИЋ